Ljudi sa naših prostora koji su godinama radili u inostranstvu i zaradili deviznu penziju često imaju teškoće kada to treba i zvanično da potvrde. Samim tim, ostanu bez domaćeg zdravstvenog osiguranja i ne mogu da se leče u državnim zdravstvenim ustanovama, zbog čega se upuštaju u pravu pravnu borbu. Sa ovim problemom se susreću mnogi, ali nakon troškova advokata i silne birokratije ipak uspeju da dođu do zdravstvenog osiguranja i leče se u rodnoj zemlji.
Prema nekim pretpostavkama, u Srbiji živi više od 250.000 deviznih penzionera. Srbija ima sklopljenje međunarodne ugovore o socijalnom osiguranju sa 31 zemljom. Srbi rade širom dijaspore, a najviše svakako u Nemačkoj i Austriji. Pored toga, tu su i Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Švajcarska, Francuska, Švedska, Amerika, ali i Panama, Kvebek i Australija.
Ostvarivanje prava na penziju se razlikuje u svakoj državi, a ta procedura može trajati i duže od godinu dana:
„Najkraće se čeka dokumentacija iz Nemačke i Austrije, dok se iz Francuske, a naročito iz Italije, čeka i više od godinu dana. Sa zemljama sa kojima Srbija ima međunarodni ugovor o socijalnom osiguranju predviđeni su formulari koje fondovi dveju zemalja međusobno razmene. Agencije ih prevode, a ovaj posao nekada bude detektivski, kada treba dokazati da je klijent proveo godine radeći, iako za to nema nijedan papir“, kaže jedan sagovornik.
Dokumentaciju najteže prikupljaju oni koji su sedamdestih godina radili u Nemačkoj. Tada je evidencija loše vođena i ljudi su ostajali bez nekoliko godina staža jer nisu upisane u radnu knjižicu. O tome svedoči i slučaj Milenka Ž. (71) iz Požarevca. On ima višegodišnje radno iskustvo u Nemačkoj i prijavljen je u toj zemlji, ali se vratio u svoje rodno selo blizu Požarevca. Nije na vreme preneo dokumente, pa je ovde morao da plati sve troškove lečenja povrede kuka.
„Jedan bolnički dan koštao me oko 100 evra, a da ne nabrajam koliko novca je otišlo na preglede, snimanja i ostalo, jer na vreme nisam pribavio dokumenta. Zato sam uz pomoć agencije rešio prenos dokumentacije, pa sam mogao kasnije da se lečim o trošku našeg fonda“, ispričao je Milenko.
Izvor: espreso.co.rs