Site icon Srbija24

„Ja sam Srbin, a ona Hrvatica“ – Stariji muškarac prisetio se velike ali nesuđene ljubavi: I danas je volim kao i pre 25 godina

Neretko ispod balada na Jutjubu možemo u komentarima pronaći najpotresnije ljudske priče. Jedna takva priča ovih dana kruži društvenim mrežama. Nju je ispod jedne od najlepših balada „Prljavog kazališta“ ostavio neimenovani stariji muškarac. On je u nekoliko redova opisao kako je ostao bez najveće ljubavi u životu.

„Nekim ljudima jednostavno nije suđeno da budu zajedno. 1989. upoznam je u Staroj Taklci, krenemo zajedno, mladi, ludi, sretni. Trajalo je godinu dana i zbog gluposti prekinemo. Igrom slučaja strenemo se posle par meseci ponovo… i, ponovo zajedno. Tad sam shvatio koliko sam je ustvari voleo. Međutim, dođe 1991., loše vreme… Ja Srbin, ona Hrvatica, ostanem bez posla u Zagrebu, potom i bez stana i vratim se u Slavoniju. Bilo mi je tek 22 godine. Ubrzo zatim odem za Nemačku. Svaki dan sam mislio samo na nju…“, započinje muškarac svoju životnu priču i dodaje da mu se uskoro javila prijateljica da mu kaže da je i njegova voljena došla u isti grad u Nemačkoj i tad mu da njen broj telefona.

„Naravno da sam je opet potražio i niko sretniji od nas. Nacionalizam nas nije mogao rastaviti. Jednom sedimo u tom gradu na terasi jednog kafića, prilazi nam žena i reče: „Vi se mnogo volite, ali nećete ostati skupa, ali ne zato što niste iste vere, već zato što vam nije suđeno“. I ne bi dugo, tetka kod koje je bila smeštena posvađa se sa svojim mužem i ona je morala da se vrati u Zagreb“, nastavlja i dodaje da su tada, 1992. godine, izgubili svaki kontakt.

„Godine su prolazile, a ja sam često mislio na nju. Nadao se da ću je opet sresti, ali ništa. U međuvremenu sam se oženio i imam decu. Volim moju ženu i porodicu. Posle sam stalno išao u Zagreb i često njenom ulicom prolazio, gde je nekad živela, ali na ulazu je neko drugo ime. Napokon, 2014. godine preko poznanstva dođem do njene adrese, broja telefona i javim joj se. Nađemo se ponovo u jednom bircu u Zagrebu da se ispričamo. Ne znam da li je taj susret više boleo ili veselio“, priseća se dana susreta i u samo jednoj rečenici objašnjava kako se život poigrao sa njima.

„Svadbe su nam bile iste godine i meseca, a samo sedam dana razlike. Ona ima dvoje dece, kao i ja. Ostali smo zajedno u priči nekoliko sati i razišli se. Javio sam joj se posle toga još par puta i više nisam imao snage da nam nanosim bol. Oboje smo srećni, svako sa svojom porodicom i ne želimo da rušimo ono što imamo. Međutim, i danas je volim kao i pre 25 godina, ali kako žena u Nemačkoj reče… nije nam suđeno“, završio je svoju potresnu ispovest.

Njegov komentar na pesmu postavljen je pre nekoliko godina, a neko je primetio i podelio na društvenim mrežama… Od tada se stihijski širi Fejsbukom i budi uspomene mnogih koji su imali neku „nesuđenu ljubav“.

Izvor: espreso.co.rs