U poslednje vreme mnogo se priča o bezbednosti u Kataru, domaćinu Svetskog prvenstva u fudbalu. O tome kakav je Katar kao država, a što se tiče sigurnosti domaćih stanovnika i stranaca mogu vam reći iz prve ruke.
Pre nekoliko dana izgubio sam torbicu u Medija centru u Dohi. Ne bi to bila velika šteta da u torbici nisu bili pasoš i novčanik. Stranac, u nepoznatoj zemlji, drugoj kulturi…
A, kako se sve desilo. Otišao sam sa kolegom na konferenciju reprezentacije Portugala, rešen da napravim priču ukoliko budem imao sreće da budem među desetak novinara, od nas stotinak, koje će presofiser FIFA nasumično izabrati. Iako sam se svojski trudio, mahao rukom, nisam uspeo. Na kraju, kada se konferencija završila, onako u gomili zaboravio sam torbicu i izašao napolje.
Uskoro je trebalo da počne konferencija srpske fudbalske reprezentacije, rekli su nam da su Piksi i Tadić u Medija centru, pa je valjalo zauzeti što bolje pozicije za pitanja. U tom trenutku, ja i dalje ne znam, da sam zaboravio torbicu. I kreće konferencija, uspevam da postavim pitanje, čak i da izmamim osmeh selektoru Stojkoviću, jer ga je mnogo obradovalo što sam ga pitao koliko mu je značila podrška unučice Indije Rouz pred meč sa Brazilom.
Pošto sam radio lajv konferenciju za portal Kurira i pošto su kolege iz Beograda sve to sjajno realizovale, onako zadovoljan nalazim se sa fotoreporterom Dadom Đilasom i dogovaram za odlazak na trening brazilske i srpske reprezentacije. Imamo vremena, srećni smo što sve stižemo, jer smo svaki dan od jutra do mraka na nogama.
I onda hladan tuš. Šok! Dolazi nam Uber (to vam je katarska varijanta Kar and Go) i ja skidam ranac i shvatam da je otvoren. Tada shvatam da nemam torbicu oko vrata, te da ona nije u rancu, koji je otvoren. Poliva me hladan znoj, ne znam ništa pričam kolege fotoreporteri me gledaju, govore mi, a ja ih ništa ne čujem. U magnovenju sam, prolaze mi slike kroz glavu šta ću sad… Šta ću ako sam izgubio pasoš? I novčanik… Ali, za njega ću lako, sve materijalno se nadoknadi, prokleti novac nije vredan nerviranja. Ali, pasoš… Ljudi moji.
Počinjem da trčim, krećem, uz pokretne stepenice. I naravno, mašim prolaz, pa moram da se vraćam. Kolege fotoreporteri viču za mnom, tek kasnije će mi objasniti da su mi davali savete, ali ja ih jednostavno nisam čuo. Dolazim do kontrolnog punkta. Moram da prođem skener kao na aerodromu, kolena počinju da me izdaju, drhte, jer mi je i dalje u glavi slika – šta ću u Kataru bez pasoša.
Završavam brzo sve na kontrolnom punktu, objašnjavam policajcima i redarima šta mi se desilo, oni me upućuju na info pult u Medija centru. Dolazim tamo, tačnije trčim kroz salu, kolege novinari i fotoreporteri me zagledaju… Verovatno se pitaju šta je ovom Srbinu ovako bledom… Bukvalno sprintam preko ljudi i pokretnih stepenica i stižem na info pult. Govorim u očaju šta me je snašlo, oko mene se stvara već grupa od nekoliko ljubaznih domaćih volontera koji me smiruju i govore da će sve biti u redu.
– Kakvo, crno u redu? Ljudi moji! Ja sam izgubio pasoš! Šta ću bez njega – gotovo vičem i onako se hvatam za pult.
U tom trenutku ljubazna gospođica iz Katara nudi mi flašu vode i kaže s osmehom:
– Gospodine, smirite se! Sve će biti u redu. U Kataru se ne krade. Naći ćemo vam stvari. Ako ne danas, onda sutra ili za nekoliko dana. Uzmite vodu. Bledi ste. Nemojte da vam pozli.
Tada se u razgovor se uključuje i njen mlađi kolega:
– Biće sve u redu. Pre nekoliko dana jedan vaš kolega iz Hongkonga je izgubio mnogo veću torbu. Sve smo mu pronašli. Ne brinite.
Kada sam im objasnio šta sam danas radio u Medija centru savetuju mi da odem do pres sale i još jednom pogledam tamo. odlazim, onako očajan. već sam izgubio snagu, više ne mogu ni da brzo hodam. Ljubaznoj gospođici iz Senegela, koja volontira u Kataru objašnjavam šta mi se desilo. Ona odmah zove kolegu, takođe Senegalca i nas dvojica odlazimo u salu. Tražim mesto gde sam sedeo, tu je sada jedan Englez. Objašnjavam i njemu kakva me muka zadesila, on mi govori da ništa nije našao kada je došao, kamoli malu crnu torbicu.
Očajan sam. Gotovo je. Ode pasoš. Te misli mi prolaze kroz glavu. Držim onu flašicu sa vodom, stežem je, a visoki Senegelac pokušava da me uteši. Kad, u tom trenutku zvoni telefon. Gledam na ekran, moj brat Dado Đilas, fotoreporter. Glas razuma u tom trenutku. Govori mi da pokušam da se koncentrišem, da se setim gde sam sve bio i savetuje mi da odem u salu gde smo pratili konferenciju Portugala.
Hajde da poslušam brata Dada. Nemam šta da izgubim. Objašnjavam momku iz Senegala šta hoću, on odmah stupa u akciju i kaže:
– Hajde, idemo! Prati me.
Dolazimo u salu gde su konferenciju držali Fernando Santos, selektor Portugala i Bruno Fernandeš, fudbaler. Ulazim, bukvalno grabim prema svom mestu. Kad tamo, crna torbica!!! Baš onako kako sam je ostavio. Zaglavljena između sedišta i rukohvata. Niko je nije pipnuo, niko je nije dotakao. Bože mili, koliko sreće na mom licu.
Zadovoljno podižem torbicu, pokazujem je momku iz Senegala, koji me časti jednim osmehom i podignutim prstom. Želim da ga zagrlim, lakše mi je. Iako je u čudu, naravno, prihvata zagrljaj, a onda mi baca i „petaka“. Otvaram torbicu, sve je tu. I pasoš i novčanik. Milina.
Odlazim kod gospođice ispred konferencijske sale, zahvaljujem se njoj, a potom stižem na info pult Medija centra i zadovoljno pokazujem torbicu. Dobijam osmehe i aplauz, a onda ljubazna gospođica koja mi je nudila vodu mi govori:
– Rekla sam vam. Sve će biti u redu.
Zovem kolegu fotoreportera, pokušavam na brzinu da mu prepričam šta mi se desilo i koliko mi je pomogao. Srećan je i on, osećam po glasu, drago mu je. Sad mmožemo da radimo. Stižem uveče na trening reprezentacije. Dado Đilas briljira, kako na treningu Brazila, tako i na treningu Srbije. Pravi fantastične fotografije, ja se trudim da ga ispratim sa tekstom.
Na kraju dana stiže pohvala od urednika. Momci, svaka čast. Fenomenalno odrađen posao. Čak smo stigli da ubacimo dve priče za print izdanje, a portal prosto grmi.
I meni je grmelo tog dana. Bilo ne ponovilo se. Ali, eto vam priče o tome koliko je bezbedno u Kataru… Iz prve ruke.
Izvor: kurir.rs / Aleksandar Radonić