Ispovest matičara: Od samog početka smo znali kada će se ko razvesti, pa smo se kladili sa kolegom

Ne mogu da otkrijem imena matičara, jedan je u penziji, a drugi je i dalje aktivan.

Decenijama su zajedno radili u jednoj od centralnih beogradskih opština, pa su isto tako vremenom postali stručnjaci u tome da procene budućnost braka, u kojem su bili važni akteri.

„Posle nekoliko godina rada, počeli smo da razmišljamo – ko su ti ljudi koji se venčavaju. Ko su, odakle su, iz kakve su porodice, koji su njihovi kulturološki koreni, interesi, socijalni status, materijalno stanje … I kada su počele da stižu presude o razvodu, shvatili smo da većina njih ne zna kako je živeti zajedno. Možda imaju dobrih nekoliko sati dnevno, ali šta će sutra kad se probude jedno pored drugo? Ko će u kupovinu, ko će da sređuje stan, sprema ručak, iznosii smeće. Retko ko o tome razmišlja pre braka. Ako brak nije zasnovan na tome, onda ne može trajati”.

Uveli su jednostavno pravilo „klađenja“, što u suštini nije pravo klađenje, jer je „pobednik“ bio zadovoljan samo boljom procenom. U praznu kolonu pored kolone u koju se unose podaci o mladoženji, grafitnom olovkom bi zapisali datum kada su mislili da će se razvesti. Kada kasnije dobiju obaveštenje o razvodu od suda, pogledaju ko je bio bolji prognostičar, izbrišu svoj zapis i olovkom unesu zvanične podatke. Naravno, ovo nisu radili za sve parove koji se venčavaju, već za one za koje odmah procene kao „rizično“.

Na pitanje koliko vremena su davali takvim parovima, odgovaraju – od nekoliko meseci do dve ili tri godine. To nisu bile klasične opklade, „već čista znatiželja da vidimo koliko smo dobro procenili ljude, i kako bi naš posao bio zanimljiviji“.

Prema njihovim rečima, u Srbiji postoji mnogo zabluda o brakovima, jer je tradicija zaključivanja ugovora zbog interesa daleko duža od tradicije zajednica zasnovanih na ljubavi. Ostavljajući po strani slučajeve kada su nesuglasice između parova bile prisutne već prilikom dogovaranja datuma venčanja, koje jasno ukazuju šta će uslediti, kao bitne stavke navode velike kulturološke i obrazovne razlike, sredinu u kojoj su odrastali, okruženje, status njihovih porodica i prijatelja, materijalne razlike …

„Ako je to, s jedne strane, tipična građanska porodica, a s druge strane novajlija u gradu, to su dva sveta koja će se teško pomiriti, jer su njihove porodične tradicije i vrednosti potpuno različite . Kako će zajedno momak koji je upravo stigao u Beograd iz malog mesta i devojka koja odrastala u Vojvodini? Ne kažemo da to ne može da uspe, ali je za to potrebno mnogo više rada i napora. Odnos prema ženama u nekim krajevima je i danas totalno drugačiji. Žene i deca negde još uvek sede za odvojenim stolom od muškaraca! Uopšte nije lako, praksa je pokazala da se u mnogim slučajevima to ne može prevazići.“