Ispovest gastarbajtera u kojoj će se pronaći mnogi koji su otišli da rade u inostranstvo

Verovatno je većina ljudi više puta u životu čula kako su ljudi „hladni“ u inostranstvu, da nema puno izražavanja emocija i osećanja.

Mnogi ljudi koji iz Srbije i regiona odu u stranu zemlju da bi tamo živeli i radili, kada se vrate u domovinu, obično kažu rođacima da „ljudi nisu kao ovde“ i da im je teško da se naviknu na takav način života.

Ima onih koji se za takav život odlučuju zbog posla u inostranstvu i zbog novca, ali ima i onih koji će odlučiti da ne žele tako da žive.

Božidar Gojković, metalo-strugar u inostranstvu uputio je pismo Kancelariji za strance u Nemačkoj.

Kako je napisao, pismo je prvenstveno namenjeno svima onima koji su napustili region: Makedoncima, Srbima, Bosancima, onima koji su slične poteškoće iskusili u inostranstvu.

Prenosimo vam pismo u celosti:

„Poštovani u uredu za strance Savezne Republike Nemačke,

Došao je taj dan kada nam se putevi susreću. Na jednoj strani on, izvesni Her Gauland kamenog pogleda, preko puta sedim ja, bez imena i prezimena. Imam samo hrpu papira, pokušavam da dokažem status korisnog subjekta u ovom društvu. Iako svestan da mi oni za njih najvažniji papiri – od vrednosti – na računu fale, sedim sad mirno i uspravnih leđa ne bih li ostavio utisak čoveka koji drži sve konce života u svojim rukama.

Kao da mi od toga život ne zavisi, mogao bih mu nekakvom šaljivom balkanskom dosetkom skrenuti pažnju na svoje bivstvovanje, koje se začudo proteže izvan okvira broja mog predmeta. Bolje da ne govorim u prazno i da pustim njega da diktira tempo razgovora. Ko sam ja da išta komentarišem.

Automatski se iskezih naglim spuštanjem donje vilice do anatomskih granica. Dobro je, pozdravio je to podizanjem jednog brka. Nadam se da je primetio koliko mi se bele zubi. Samo da nisu zabljesnuli previše, može pomisliti da zloupotrebljavam nemačko osiguranje. Budalo moja, što ti je to trebalo da čistiš kamenac kod Limanskog parka pre dve godine.

Reših da ne pravim više nikakve grimase. Najkorisniji sam tada kada ne pravim nikakve fizičke, a ni psihičke trzaje. Već nekoliko meseci unazad razmišljam o tome šta me mogu pitati i šta ja njima smem kazati. Svaku zamisao sam detaljno zapisao u blokče Vojvođanske Banke, ali sinoć sam ga pre spavanja stavio ispod jastuka i jutros naravno zaboravio.

U ovom stanju bunila ne mogu da se setim ni jednog jedinog slova. Motaju mi se po glavi samo emotivne stvari, a ni traga od dobro osmišljenog podilaženja ovim mehaničkim bićima. Kao intelektualni zanesenjak, najradije bih se dotakao jaza između pravnog i realnog statusa stranaca. Da li treba da pomenem sve te neprijatnosti na javnim mestima: u pošti, u bolnici, na univerzitetu, u radnji, u fabrici, u javnom prevozu …

Kada bi on mogao samo delić toga da razume, u zanosu bih mu do tančina ukazao na ophođenje njegovih domorodaca prema onim malo drugačijima, a u suštini istima. Ali, znam da bi se sve svelo na razgovor između mene i azbestnog zida iz vremena DDR-a. Taj službenik Gauland ne može da me shvati ozbiljno, jer je siguran da sam samo jedan od onih dalekih ljudi. Dalek sam mu geografski, ali i mentalno.

I što je najvažnije, moja tamna kosa i guste obrve ga vizuelno svake sekunde podsećaju na tu daljinu.

Vidiš li ti to moj deda Savke, od tebe nasleđene obrve su za ove ljude sredstvo duhovnog razgraničavanja. Ovu unutrašnju borbu prekida hrapav i agresivan glas: „Gospodine Gojković, koliko dugo ostajete u Nemačkoj?“ Odjednom mi kroz glavu protutnji najtuplji mogući bol. Odgovorih mu da je napuštam istog trenutka.

Trgoh se iz sna, ne verujući ni samom sebi da sam to uopšte mogao izgovoriti.“

Tako je i bilo. Vratio sam se kući. Komšije me gledaju s podsmehom, kao da sam gubitnik, primećujem da mi se smeju iza leđa.

Jednostavno nisam mogao ostati tamo, bar ne za sada. Nisam imao razumevanja za Govlanda i njemu slične.“