Intervju Aleksandra Berčeka: Gledao sam kako mi kolega postaje demokrata, a ja ga slušao kako je lupetao u ime Broza što pas s maslom ne bi pojeo

Nabrajati sve maestralne uloge Aleksandra Berčeka je nepotrebno, jer sigurni smo da većina zna u kojim je sve ostvarenjima Berček briljirao. Jedna ga naravno izdvaja od svih a to je uloga kneza Miloša Obrenovića.

I sigurni smo i u to da nema danas nikoga ko ne bi, crtajući i slikajući Milošev lik u glavi ili na papiru, pred sobom imao lice Aleksandra Berčeka.

Kako je došlo do toga da on igra Miloša, da li je to bila slučajnost, ali i o mnogo čemu drugom Berček je govorio pre više od godinu dana u emisji TV lica kao sav normalan svet….

„Mene su kad sam bio mali roditelji samo trebali da nahrane i obuku. Posle sam shvatio da sve moram sam. Kada sam došao 1969. u Beograd sam se osamostalio. To je bilo neko sretno vreme pa su bile stipendije. Ja sam imao tri“, počinje priču Berček.

Kaže kako je tada imao više para kao student nego njegov otac penziju.

„I ja posle druge godine, doduše radio sam i jedan film, kupim polovnog fiću. Doteram ga kući a moj otac koga su zvali Lala milicajac kaže:

– Čime si ovo došao?

– Autom.

– Čiji je ovo auto?

– Moj.

– A ne može to tako.

I sede na bicikl i ode u miliciju da me prijavi. Dođu dva policajca koje znam naši pšrijatelji. Ali svbe je bilo službeno – Druže saobraćajnu pokaži…

Kažu mom ocu:

– Lalo, njegov je lepo piše ovde.

– Eto a ja ni bicikl nisam uspeo da kupim a on student, ne znam ni šta studira.“

O GLUMI

„Pošto smo bili teška sirotinja a sirotinja ide u vojne škole ja se prijavim tamo. Dva puta sam se prijavljivao i dva puta me odbiju zbog neuhranjenosti. Doduše tamo su na tim pregledima bili pedagozi i psiholozi možda su procenili koliko bih bio poslušan pa me nisu primili. Elem, takmičio sam se u recitovanju u Žablju. Govorio sam Jesenjina i tu me publika iznela na rukama. Posle sam bio u Plani i tu uzmem treće mesto“, priča Berček.

Tada i otkriva zbog čega je sve to bitno…

„Ja dobijem knjigu Dušana Baranina „Veliki gospodar“. To je roman o Milošu Obrenoviću. Ja krenem ono da čitam… A nas u to vreme nisu mnogo učili o srpskoj istoriji. Mogli smo samo da naučimo o njemu da je bio marveni trgovac, da je posovao, bio švaler, tukao ženu… Ej čovek koji je stvorio modernu srpsku državu. Ta knjiga je stalno tu stajala, bilo je tu raznih anegdota o Milošu. Desi se da Mira Trailović pozove mene da iz JDP pređem u Atelje 212. E sad ja dobijem angažman u jednoj predstavi, jer tako je to bilo – taj prelazak iz pozorišta u pozorište je bio takav da dobiješ neku ulogu u tom novom pozorištu. Kad, jedan dan meni zvoni telefon, javljaju mi iz TV Beograd da se radi drama „Karađorđeva smrt“ i da ja treba da igram Miloša Obrenovića. Pročitam scenario – fantastičan. I tu ga prvi put odigram. Znači idemo redom – prvo dobijem knjigu o Milošu o kome do tada nisam mnogo znao, onda dođe da igram njega u toj drami, zatim ga ponovo igram u seriji „Vuk Karadžić“, dolazim u Narodno pozorište koje je osnovao Mihailo Obrenović. Posle se raspitam malo Mihailo Obrenović i ja rođeni istog dana – 4. septembra. E sad kažu nešto ima ili ima anđela ili đavola“, ispričao je Berček u dahu,

ZAŠTO GLUMAC NE MOŽE DA IGRA PRE 9 UJUTRU

„Kad sam snimao „Krugove“ u Trebinju ima scena u kojoj pada neka greda… I bilo nekih pola 9 ujutru i ja da pokažem kako – opalim glavom i rasečem je. To je sad pitanje da li nastavljamo snimanje ili ne. I srećom jedna šminkerka se seti neke masti da to blokira. I videćete u filmu ima ta fleka. Kažem sebi – Berček do sada nikad nisi glumio pre 9 i sad si našao… I evo šta ti se desilo.“

O DECI

„Ja mislim da oni i ne znaju da sam ja glumac. Sad kad su malo ostarili traže mi nekad karte… Ali nisam ja to tako vaspitao – kao idemo da podržimo tatu. Ma jok. Znam da idu tajno. Oni bi rekli šta misle kad bih ih ja pitao. Ali ja ne pitam. Ako hoće da kažu sami, nek kažu. Nisam dugo bio sa decom, i to mi je žal. Od četvoro moje dece dvoje su se nešto šunjali teli kao da upisuju glumu. Ja to nisam dozvolio. Jer prvo da sam ja video da to vredi ja se nebih mešao a druga važnija – da su oni to stvarno hteli, i da ne mogu bez toga oni bi uspeli i bez mene. Mogu drvo da naučim da položi prijemni na FDU ali sam sebi dao reč odavno da nikome neću pomoći. Ko vredi sam može da uspe“, rekao je Berček.

O REDITELJIMA

Priča kako ima reditelja koji dođu pa se vežbaju na njemu tri meseca.

„Kaži ti meni šta hoćeš i ja ću to da uradim odmah. Na prvoj probi. Ja probe volim ali su mi predstave teške. Dve najočajnije osobe koje možete da vidite pred početak predstave smo Mira Stupica i ja. Tako sam u jednoj predstavi gubio po 3-4 kilograma na svakom izvođenju. Pa ja sam čir dobio od te predstave. Da ne kažem šta je sve iz mene izlazilo. E ali vidim ja da je duža jedno 15 minuta. Molio sam da se skrati, a pokojni Stevo Žigon nije hteo. Ja reko – Ako ne skratite ja neću doći na predstavu. I oni me ne poslušaju i ja ne dođem na predstavu. Posle su me kaznili, ali se nisam pokajao.“

O POLITICI

„Ja se nisam bavio politikom, to se bave oni u Vašingtonu, Moskvi. A mi ovde… ja sam bio samo politički birokrata. Gde mi ovde da se bavimo politikom. Nikad nisam bio član nijedne stranke, ubeđeni sam socilaista po mom vaspitanju. To je bilo vreme stvaranja demokratije u Srbiji, i to nije moglo da prođe bez mene. Gledao sam moje kolege bivše partijske sekretare iz nekadašnje komunističke partije kako postaju ubeđene demokrate. Ubeđen demokrata a ja ga slušao kako je lupetao u ime Josipa BrOza što pas s maslom ne bi pojeo. A ovo što mi se ismevaju što sam dok sam bio upravnik u Narodnom ljudima nabavljao krompir, kaladont, meso… Jesam, sve sam to radio. Šta je tu problem. Nabavljao sam patike za balerine… A teško je bilo jer mora da se uvezu a nije bilo tog prometa. Žao mi je što su neki otišli iz Narodnog. Neki su mi bili i prijatelji. A ta oprečna mišljenja o meni? To pitajte njih. Samo oni su imali svoje gospodare, a ja gospodare nisam imao.“

O FILMU KO TO TAMO PEVA I…

„Diklić je prvo pozvan da igra moju ulogu, ali nije prihvatio. Šijan je jednom rekao da su samo dva glumca shvatila da će to biti dobar film i oni su odmah prihvatili a to su – Paja Vuisić i Aleksandar Berček. Tada nije bilo para iako svi hvale ta vremena. Živeo sam ko slepac. Kaže mi Šijan – Bilo bi dobro da se ošišaš. Ja pitam jel tu šminkerka da me odmah ošiša. Da se Šijan ne predomisli. A tih osamdesetih da si ti ošišan na kratko i ideš ulicom… Znalo se ko su bili ošišani. To je odmah legitimisanje.“

…NACIONALNOJ KLASI

„Moj lik – reditelja Bunjoela – je hteo da izbaci. Dao mi je scenario i rekao ovde za tebe nema ništa. Reko daj mi ovog Bunjoela.

– Ma ja ću to da izbacim, rekao je Marković.

– Ma nećeš da izbaciš, daj meni.

I ono nije bilo pravilno mucanje. Ja ne mucam na iste suglasnike. Ja ne znam da mucam, ali nisam to imitirao. Važno je da u sebi napraviš da on muca zapravo u glavi…

ZAŠTO SE NIKADA NIJE POKLONIO PUBLICI

„Kad se dogovore malo reditelji, malo novinari, malo kritičari mogu da naprave zvezdu od koga hoće. Možda ste primetili ali ja se nikad ne klanjam publici. Nisam se klanjao ni kao student. Dobro ima kolega koje vole da tako produže aplauz pa se klanjaju do zemlje crnice. Ali ako sam ja taj neki posao radio i uradio ga dobro. A vi došli da me gledate i aplaudirate mi što bi se ja klanjao ako sam već dobro posao uradio. Kad sam sve uradio vi me terate da vam se još na kraju i klanjam. Mislim da to nije u redu…“

Izvor: kurir.rs