Evo kako danas živi Đorđe Joksimović: Bio je inspiracija za film Otac – njegova borba za ćerke traje 5 godina

Film Srdana Golubovića „Otac“, nikoga nije ostavio ravnodušnim, pogotovo jer znamo da je snimljen po istinitom događaju.

Ništa nije teže nego kad moja tri deteta moram da povedem iz naše kuće nazad u tuđu kod stranih ljudi u hraniteljsku porodicu. Od toga je samo gori povratak – kad otključam kuću i vidim da je prazna.

Ovako priča Đorđe Joksimović čija je sudbina bila inspiracija za film „Otac“.

Joksimović je otac tri maloletne ćerke, a kako navodi od 2015. godine čeka da se Centar za socijalni rad iz Kragujevca koji mu je oduzeo decu „smiluje“ da mu ih vrati.

– Ne znam na čemu sam. Zovem centar, niko se ne javlja, nikako ne mogu da doprem do bilo koga od njih… Ne znam trenutno kakva je situacija. Što se mene tiče odavno sam ispunio sve uslove koje su od mene tražili da bi mi deca bila vraćena – priča Đorđe.

Poslednji put deca su kod njega bila za Božić, ali samo na nekoliko sati. Ne sme da ih fotografiše. To je morao i da potpiše kao uslov da deca dolaze kod njega. Kad odu ostanu mu njihovi crteži kao podsećanje da su bila tu.

– Sudskim putem sam uspeo da izdejstvujem da decu dovedem kući samo kad su neki praznici i eto… Nadam se da ću ih videti opet i za našu slavu 20. janura za Svetog Jovana – dodaje Đorđe.

Svaki put kad treba da decu dovede u njihov dom za njega je praznik. Spremi se i tačno u 11 sati dođe u Topolu po njih. Do 18 sati mora da ih vrati hraniteljskoj porodici. I tada kreće novi pakao za njega…

Deca su mu oduzeta kad je njegova supruga pokušala da se zapali dok je on bio na poslu. Đorđe, međutim, kaže da ne zna zašto ni do danas neće da mu vrate decu i smatra da je reč o hiru jer, tvrdi, ne postoji razlog da deca ne budu kod njega.

– Sve sam institucije obišao, pisao, peške sam išao do Beograda, molio, ali ništa – sa gorčinom priča Đorđe.

A onda mu se glas menja, govori stegnutog grla, na ivici je suza. Iz njega progovara otac željan svoje dece.

– Ne mogu da vam opišem kad se sastanemo, kad smo zajedno… To mora da se vidi. Srce mi skamenjeno, neću pred njima da pokažem, ali one sve znaju i same. Vide, čuju, razumeju. Hoću da prsnem, ali neću pred njima da pokažem. Sva tri deteta sve ovo teško podnose, ali najmlađa… Svaki put pune oči suza. Strašno je kad svoju decu morate da odvedete strancima i predate kao da su njihova – priča drhtavim glasom.

Pet godina danonoćne borbe iscrpelo je svu snagu iz njega. U bolu leže i u bolu ustaje. U bolu živi.

– Dao sam sebi neki rok dokle treba da izdržim da budem normalan, sačekaću još jedan kraći period da vidim šta će i ako će biti – nije završio rečenicu Đorđe.

Ženu, koja je još uvek u bolnici, kako kaže, trenutno ne može da viđa zbog korone, ali se redovno, koliko je moguće, obaveštava o njenom zdravstvenom stanju. I tu ima brigu jer deca pitaju i za majku, a on nema odgovor. Neki put, dodaje, čuju se telefonom i to je sve.

Đorđe ponavlja da Centar nije ni imao pravo da mu uzme decu jer nije bio učesnik niti saučesnik u bilo kom delu koje je predhodilo oduzimanju dece.

– Nisam bio tu kad je moja žena pokušala da se zapali u krugu fabrike iz koje smo otpušteni bez isplaćenih zaostalih plata i otpremnine… Nisam to video. Tako su mi rekli da je bilo. Decu su odveli odmah. Teško smo živeli, ali ja sam nadničio i kako-tako sam se snalazio. Posle toga je Centar izdao saopštenje da mi se deca oduzimaju na neodređeno vreme, jer nisam sposoban da brinem o njima – priseća se Đorđe.

Sad kad ima posao i sređenu kuću nesrećni otac se pita šta je razlog.

Takođe tvrdi da njegov slučaj nije usamljen u tom kraju.

– Mnogi prolaze kroz isto. Samo ja imam hrabrosti da o tome javno govorim – kaža ne kraju Đorđe Joksimović.

Izvor: stil.kurir.rs