Eh, šta sam dočekao, rođeni brat me ne zove u goste

Kako starim, sve više primećujem koliko su ljudi zapravo pokvareni i sebični. Da li do sada nisam obraćao pažnju na te stvari i prelazio preko svega samo da bih imao mir i harmoniju sa drugima? Moram da priznam, nekada ljudi nisu bili ovakvi.

Sada među ljudima vlada stalna ljubomora i zavist pa čovek više ne zna kome da veruje. Svi rade kako im je volja i ne opterećuju se da li će nekoga povrediti ili poniziti nekim svojim postupkom.

Moja supruga i ja smo u penziji već 2 godine. Dosta smo radili i zaradili, stvorili smo porodicu, izgradili kuću za decu, ali su oni svoju sreću potražili van zemlje. Sami živimo i sada nam preostaje samo da uživamo u životu i trošimo penziju.

Ranije smo živeli u istoj kući sa mojim roditeljima i mojim drugim bratom i mislim da je bilo više harmonije i sloge nego sada.

Iako je bilo mnogo ljudi na jednom mestu i ponekad bilo nekih nesporazuma, znali smo da zajedno sve to prevaziđemo. Naša deca su bila stalno zajedno i zajedno su odrasla za razliku od sada kada su svi rasuti na različite strane sveta i viđaju se veoma retko. Čak i među nama braćom postoji neka ljubomora, što mi tek nije jasno.

Možda zbog imanja. Moj brat i snaja nisu ništa uradili, čak ni da renoviraju kuću, kako ju je sagradio moj otac takva je i sada. Verujem da njihove plate nisu dovoljne za to, ali zašto bi gledali u moje dvorište i bili ljubomorni? Pre neki dan se dogodilo nešto što me je zaista uvredilo.

Iako se to ne dešava prvi put, sada u vreme praznika mi je teško palo. Viđamo se svaki dan. Retko se organizujemo da se okupimo i zasednemo, već samo ponekad na kafu. Međutim, pre nekoliko dana su se okupili moj brat, njegov sin, zet i pozvali komšiju pa napravili roštilj.

Dan pre toga smo bili zajedno i ništa nisu pominjali da će se tako okupiti pred Novu godinu da proslave. Kupili su salate, meso i piće i gostili se ceo dan. Nije na meni da pričam o tome ko bi s kim trebalo da sedi i koliko dugo, ali zašto i mene ne bi pozvali?

Kako mogu da me pogledaju u oči sledećeg dana i razgovaraju sa mnom, a dan ranije nisu mogli da me pozovu? Znači bez ikakvog osećaja. Kako je mogao komšiju da zove a da ne pozove rođenog brata? Bar da su mi rekli, možda bih ih i odbio. Nije meni do pića i jela, već do druženja.

Uopšte mi se ne sviđa kako su postupili. Ne znam ni ko je bio organizator, a i ne zanima me, samo znam da jedno govore, a drugo rade. Sutradan razgovor, pa ogovaranje komšije i ostale rodbine. Nisam želeo da se raspravljam sa bratom, inače bih mu lepo rekao … juče ti je bio dobar kad si sedeo sa njim za istim stolom a sada ne valja.

Ljudi brzo zaboravljaju kako se nekada živelo. Nismo imali toliko novca i luksuza, ali svaki dan proveden sa porodicom bio je neprocenjiv. Svi po nešto kupe, supruge spreme hranu i svi zajedno sednemo za stolom ili odemo negde na piknik.

Sada se na izlete i ne ide. Prosto mi je čudno da još postoje porodice koje se i dalje okupljaju svake nedelje na ručku i posećuju jedni drugi.

U našoj familiji je to već zaboravljeno. Ljudi koji vam nisu toliko bliski više su cenjeni od onih koji su vam najbliži. Žena mi je rekla da se ne nerviram, ali i da ne zaboravim kako se ponašaju prema meni i da treba da uzvratim istom merom.

Ali ja nisam takva osoba, ti ljudi su mi brat i bratanac i ne bih mogao da spavam ako im nisam pomogao ili ako im nisam učinio uslugu. Želim da budem u dobrim odnosima sa svima, ali realnost je sasvim drugačija i mnogo mi je žao zbog toga.