Dugo nisam posetila svoju baku i loše mi je zbog toga: Sigurno misli da smo je zauvek tamo ostavili

Moja baka je sa sela, ne zna mnogo.

Dugo nisam posetila baku i tešim se činjenicom da njen starački dom nije u mom gradu i da sam daleko i da nemam vremena, ali ipak znam da samo lažem sebe.

Kad razgovaramo telefonom, spomenem joj da ću doći za dva dana, a ona mi sva tužna kaže da jedva čeka jer je usamljena i nesrećna. Ne posećujemo je dovoljno često. U njenim očima se vidi da je svesna da je ostavljena tamo zauvek, a to nije daleko od istine, to je više kao javna tajna o kojoj se ne govori na glas, jer stvari o kojima se ne govori znače da se nisu ni dogodile.

Znamo to i ja i cela moja porodica, otac i majka znaju kada razgovaraju o blagostanju moje bake koja ne zna šta je najbolje za nju, pa ponovo traži dozvolu da se vrati u svoj dom, isti tamo gde je živela ceo svoj život, i kao što danas traži dozvolu da se tamo vrati, tako je oduvek tražila dozvolu za svaku svoju izgovorenu reč i delo.

Moja baka ne poznaje evropske zemlje, ali zna za Nemačku,i zna da od svoje penzije sakrije 2000 dinara i da ih da meni. Moja baka ima izmučene i naborane ruke od previše rada i zbog toga ne može dati otisak za ličnu kartu.

Moja baka nema pravo da misli i nema pravo glasa jer je stara, neuka seljanka i niko ne želi da čuje njeno mišljenje, često je znala da sedi u uglu kuhinje kada jedemo za stolom, ne sedi sa nama jer je naučila da jede posle svih i to one ostatke od ručka koji je ona spremila.

Ponekad bih je uhvatila kako plače, a onda bi mi u tim trenucima otkrila svoju stidljivu, nežnu stranu, i rekla da je ceo njen život bedan i mizeran. Ona koja ima zakonsko pravo glasa u zemlji, ali ne u svojoj kući, i davno kada je bila mlada i neiskusna i kada je sanjala da ima posao, odbijena je kao „neuka domaćica i seljanka“.

Danas je moja baka stara i mršava, lice joj je naborano i požutelo, zubi su nestali i zamenjeni su protezom koju drži u čaši, a pre mnogo godina je to bilo mlado lice, zelenih očiju, duge crne kose vezane u pletenice.

I tada je moja baka sanjala da se čuje njen glas i mišljenje, sanjala o harmoničnoj porodici sa kojom bi ostarila i sa kojom bi čekala svoj poslednji dan, umesto da ga čeka na vratima malog, siromašnog doma za starije osobe. Danas čeka taj trenutak kao nagradu za životno delo.

Ponekad dođem da je utešim da nije sve tako crno, ali me prekine pitanjem kakav život živi? Da li ona uopšte živi? I onda se zapitam da li je ikada živela život dostojan jednom živom biću? A onda, iz poštovanja prema njoj, prestajem da je tešim i samo je grlim.

Pitam se da li će ikada moći odgovoriti na pitanja zašto je ostala i zašto je odabrala taj život kad je mogla toliko puta negde otići gde bi je više poštovali, ali je odlučila da ćuti i sada čeka da ovaj svet napusti smeštena u malom staračkom domu. Svesna sam da ima mnogo ljudi koji dele njenu sudbinu, zaključani u malim sobama u kojima čekaju svoj Sudnji dan kao poslednji korak u svom životu.