Dr Milica Lepojević iz Beograda, sertifikovani regresoterapeut, hipnoterapeut i reiki praktičar II stepena, pre dve godine je odlučila da srpsku prestonicu zameni ostrvom Guam. U momentu kada se preselila, Milica nije imala ugovoren posao. Ovde je ostavila svoj biznis koji je pretvorila u franšizu što joj sigurno nije bilo lako.
Danas na Guamu ima svoju praksu i radi sa onlajn klijentima iz Srbije, Evrope i raznih delova Amerike, predaje na dva fakulteta i radi kao hipnoterapeut gde pomaže lokalnom stanovništvu da prebrodi svoje probleme.
„Moj raspored je ceo popunjen“, kaže Milica na početku.
Doktorka Milica je ubeđena da je njena odluka o preseljenju bila prava.
„Mislim da sam izabrala pravo mesto za život. Tropska klima, savršeno toplo i čisto more sa belim peskom, i mikronežanski tip ljudi su stvaro dobitna kombinacija. Uz to, ovo je američka teritorija, pa uz to ide jedan uređan sistem i pravna sigurnost“, kaže Milica.
Ideja o preseljenju je došla spontano, a opet se čini da je dugo sazrevala u njoj:
„Pre svog 35. rođendana proputovala sam 50 zemalja sveta, što kroz posao, što kroz odmore. Pošto stvarno ne volim evropsku zimu, godinama sam razmišljala kako da organizujem svoj život tako da bar tri meseca godišnje živim na nekoj tropskoj destinaciji. Međutim, kako sam imala svoju firmu u Srbiji, nije baš lako svoj biznis ostaviti na ceo kvartal i upravljati poslovanjem sa drugog meridijana. Tako sam polako shvatila da rešenje nije u tome da bežim svake zime, nego da trajno živim negde gde mi klima i okruženje prijaju. Isprva su druge dve destinacije bile u užem izboru – Dominikanska republika i Tajland, ali je život namestio da Guam bude konačni izbor“, ispričala je Milica.
Doktorka je uočila ono što i većina nas zaboravlja – nije bitno gde se nalazite, jer dok god postoji želja da održite kontakt sa nekim, naći ćete način a moderne tehnologije nam dosta pomažu u tome.
Prvi kontakt sa novom kulturom može biti stresan, ali za Milicu je, reklo bi se, bio prilično bezbolan, budući da su promene pozitivne.
„Prvi šok mi je bio kada sam prvog jutra po dolasku na Guam izašla iz hotela i svaka osoba na koju sam naišla na ulici, poželela mi je dobro jutro i pitala me kako sam, pri tome zastajući da čuje odgovor. Mislila sam se – da li su me ljudi pomešali sa nekim koga znaju? Ali ne – ovde je prosto zajednica dovoljno mala da je običaj da svakoga koga susretnete pozdravite i ulepšate mu dan“, kaže Milica, pa nastavlja:
Drugi šok mi je bio dolazak na plažu – tamo sam videla da niko ne nosi kupaći. Kupaju se obučeni u odeći u kojoj su i došli jer im je tako lakše da se zaštite od upornog sunca, a i napolju je temperatura vazduha ista kao i temperatura vode (28 stepeni Celzijusovih), pa nema razloga ni da se presvlače nakon plivanja“, kaže Milica.
Kada je počela da radi kao predavač na fakultetima trebalo joj je malo vremena da se navikne da je potpuno normalno da studenti na predavanja dolaze u šortsu i papučama za plažu.
„Klima im diktira stil oblačenja“, kaže doktorka Milica.
Reklo bi se da su ljudi na Guamu dosta slični Srbima, pa možda zbog toga proces prilagođavanja Milici nije pao teško.
“Zajednica je takva da čak i ljudi koji vas ne poznaju, gledaju kako mogu da vam pomognu – to je jednostavno utkano u lokalnu kulturu i prenosi se sa generacije na generaciju. Zbog toga što se ovde nalazi i vojna baza, ostrvo je skup najrazličitijih narodnosti i rasa. Svi su veoma druželjubivi i pored toga što bukvalno nikoga nisam poznavala kada sam stigla na ostrvo, sada sam nekoliko puta nedeljno na raznim proslavama i žurkama”, otkriva Milica.
Pored toga što su srdačni i otvoreni za nova poznanstva, ljudi sa ostrva opušteni – dane provode sedeći u plićaku, pijuckaju nešto, pričaju, a iako su svaki dan u okeanu, većina njih ne zna da pliva.
Razgovarajući o hrani na Guamu, Milica je sa nama podelila jednu anegdotu koja možda i najbolje govori koliko Čamure vole meso.
“Jednog dana sam radila na laptopu u parku kada je jedna velika firma pravila svoju proslavu na tom mestu. Prišao mi je njihov direktor i pozvao me da se poslužim njihovom trpezom. Videla sam da imaju desetine jela – i sva su bila sa mesom. Kako sam ja vegan, napunila sam tanjir pirinčem. Direktor se sav unervozio i molio me da probam druge đakonije. Kada sam mu objasnila da sam vegan, on je rekao: Ah, nema problema. Imamo mi piletinu“, kroz osmeh je ispričala Milica, dodajući da su Čamure verovatno jedini narod koji jede više mesa od Srba.
Izvor: b92.net