Dolazim iz Amerike i saznajem da je moj brat naredio roditelje da sve ostave njemu, ništa meni – više nemam brata

Uobičajeno je čitati ispovesti poput one dole. Nehumanost ide toliko daleko da se brat, sestra, a da ne spominjemo prijatelja ili rođaka, više ne poštuju. Na kraju, pročitajte:

„Biću kratak, samo želim da moj brat primi poruku, na ovaj način u javnosti. Oženio sam se u Americi pre 8 godina, sada živim na Floridi …

Kući sam se vraćao svake 2-3 godine, koliko sam mogao priuštiti. Ovde je život u Americi skup, morate se potruditi, zato smo i došli na Floridu, nešto je jeftinije živeti zbog velike vlage. Stalno se znojiš, takva je klima.

I da ne bih ostao dužan, roditeljima sam redovno slao novac koliko sam mogao, nikada nisam zaboravio. Nažalost, prošle godine u periodu od četiri meseca izgubili smo i oca i majku.

Bio je to za mene veliki udarac, velika tuga, pogotovo jer nisam mogao da ispratim majku.

Mislio sam da je to najgore što mi se moglo dogoditi i podneo sam to vrlo teško. Nisam očekivao da će majka nakon oca odmah otići, a ovde nisam smeo da odsustvujem sa posla.

A onda je usledio novi, treći udarac. Ovog puta me je udario rođeni brat! Saznao sam da mi roditelji nisu ostavili ništa u nasledstvo, da je on jedini naslednik svega, kuće, dvorišta, polja, apsolutno svega, a ja nisam dobio ništa.

Ni jednog kvadratnog metra, da bih imao gde da prenoćim kad dođem u posetu, kada se vratim kući. Više nemam „dom“.

Znam da to nije volja mojih roditelja i nekako je uspeo da ih natera. Očekivao sam da će mi ostaviti bar jednu sobu.

Tužno, ali nemam gde da se vratim kad se vratim iz Amerike i verovatno se nikada neću vratiti, ko me tamo voli?

Niko! Čak ni naš rođeni brat! Pa hvala ti brate, ovo je poslednji put da te tako zovem da znam da više nemam brata!“.