Šipurak su naši ljudi oduvek smatrali za korov i nisu ga želeli blizu kuće, jer ako šipurak iznikne u dvorištu zna se da je kuća napuštena i da u njoj niko ne živi.
Ipak, u jednom zlatiborskom selu deda Tomislav Selaković (85) posadio je šipurke na svom imanju na kom za jednu sezonu nabere oko 2 tone i zaradi oko 7.000 evra. Tomino imanje na kome gaji ovu biljku smešteno je u pristranku sela Seništa na padinama planine Zlatibor.
„Kad sam razmišljao da li da posadim šipurak, ljudi su se čudili zašto sadim trnje na imanju kad ga i onako ima u izobilju“, započinje priču deda Tomislav.
Pre pet godina, kada je krenuo sa uzgajanjem, ovaj vredan Zlatiborac je na 60 ari svoje očevine posadio sadnice šipurka koje je nabavio sa severa Srbije.
„Šipurak ko šipurak, samo sto je posađen u redove i na jednom mestu, onako nikakve razlike neme između divljeg i šipurka sa mog imanja. U rano proleće krećemo sa obradom, obrezujemo stare grane, okopavamo, đubrimo staljnjakom,prskamo bakarnim krečom i pripremamo za predstojeću sezonu. Najveći deo posla jeste kada plodovi sazre i prestoji branje za koje često moramo, pored nas iz kuće, da angažujemo i radnike“, objašnjava deda Toma.
Najveći špic zrenja šipuraka je seprembar, mada u ovim krajevima nekada zna i da zakasni. Posle berbe tek sledi veliki posao, a to je proizvodnja kaše od koje se pravi džem. Za ovaj deo posla zadužena je Ruža, Tomislavljeva ćerka, koja je podržala oca i kod njene kuće u Sevojnu, u predgrađu Užica, započela preradu šipurka.
„Dosta je tereta i na mojim plećima, ali na njenim je puno više“, priznaje Tomislav.
Od ploda šipurka do kaše za džem vrlo je dug i težak put, ali kako kaže deda Toma, njegovoj ćerki to nikada ne pada teško. Nabavili su mašine za preradu šipurka kojima je cena prilično velika a bez kojih ne bi mogli da se bave ovim poslom.
„Najbitnije mi je da kvalitet bude na prvom mestu. Od jednog balona od pet kilograma kaše, mogu da se skuvaju sigurno šest-sedam tegli džema, a najveća mi je motivacija i čast kada mi ovogodišnje mušterije budu i sledeće godine“, kaže Selaković.
Posle obrade, branja i prerade opet sledi težak posao – prodaja, a tu opet u pomoć priskače ćerka Ruža.
U skoro svim opštinama Zlatiborskog okruga koriste se njihove kaše za pripremu zimnice, od kojih je džem neverovatne boje i ukusa.
„Ćerka u Užicu dosta prodaje, ali narudžbine pristižu i iz Bajine Bašte, Požege…mada i ja u 85-oj godini izlazim ponedeljkom na novovarošku pijacu da „namirim“ stare mušterije. Siguran sam da smo ove godine proizveli bar 1000 balona od pet kilograma, trebalo je rada ali ima i koristi“, poručuje Tomislav.
Po svemu sudeći ovo je ipak posao za mlađe ljude, a deda Tomislav je odličan primer novijim generacijama da se od rada i upornosti može živeti u selu.
Izvor: kurir.rs