Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju jedan od najvećih srpskih praznika – Vidovdan.
Narod Vidovdan dovodi u vezu, s jedne strane sa knezom Lazarom i Kosovskim bojem, a s druge, u arhaičnijoj varijanti, sa svetim Vidom.
Vidovdan se kao državni praznik obeležava radno, a u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389. godine, tj.15.juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja sećanje na poginule u svim ratovima.
On je važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan je od temelja kolektivnog identiteta.
Simbolizuje slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.
Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik koji je podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka, dok Spomenik kosovskim junacima, koji je otkriven 28. juna 1904. godine u okviru proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, u prisustvu kralja Petra Prvog Karađorđevića, predstavlja simbol Kruševca a delo je srpskog vajara Đorđa Jovanovića.
Posle Kosovske bitke, telo kneza Lazara (1329-1389) je sahranjeno u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka preneto je u fruškogorski manastir Vrdnik.
U Ravanicu su mošti vraćene 1989. godine, na 600. godišnjicu Kosovske bitke.
Veliki deo običaja je vezan za samo ime starog slovenskog božanstva i čulo vida.
Kada se ustane prilikom umivanja treba izgovoriti ove reči: „Oj, Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio“, kao što su radili naši stari da bi imali sreće u radu. Takođe se veruje da je sve što vidite na današnji dan veoma važno i da ćete upravo u stvarima koje vam upadnu u oči imati uspeha.
U severozapadnoj Srbiji i Vojvodini iznosi se sve tkanje što žene i devojke rade kako bi se videlo koliko su vredne i pokazalo da je određeno domaćinstvo imućno.
U nekim sredinama su danas velike zadušnice. Izlazi se do podneva na groblje i donosi hrana, a riba obavezno, kao vrsta žrtve svetom Vidu.
U Šumadiji je verovanje da bi trebalo izneti stvari iz kuće da se provetre i napune dobrom energijom, ako vremenski uslovi to dozvoljavaju. Navodno treba izneti i novac, provetriti ga i izbrojiti, kako bi i ostatak godine bio unosan.
Vidovdan važi i za dan proricanja i gatanja. Ovom danu se posebno raduju devojke, jer se dosta običaja vezuje za brzu i srećnu udaju.
Prema starom verovanju karakterističnom za Vlasenicu, devojke treba da sipaju vode u lonac, da uzmu malo soli, hleba, detelinu sa četiri lista i komad tkanine koja se prebaci preko lonca, pa pred spavanje izgovore reči koje će dovesti voljenog do njih:
„Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila da meni doleti, ako je gladan, evo mu hleba i soli da se najede, ako je žedan, evo mu vode neka se napije, a ako ne može preko vode preći, evo mu ćuprije da preko nje pređe.“
Devojke navodno mogu i da prizovu svog budućeg muža ako na današnji dan uberu vidovčicu, jarkocrvenog malenog cveta i modru vidu, sličnog cveta, i stave ih pod jastuk pred spavanje. Tada kažu „Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak“ i u narednih nekoliko dana će upoznati budućeg muža.
Savet starijih je da danas obavezno pojedete i neku zrelu voćku.
Na Vidovdan se ne radi, a ne valja se ni igrati i pevati, u znak poštovanja prema mrtvima.
Verovalo se i da reke u ponoć postanu crvene u znak sećanja na mnoge srpske borce koji su pali u borbi za otadžbinu. Zato bi trebalo da ispoštujete bar jedan običaj na današnji dan – zapalite sveću za sve njih.
Izvor: kurir.rs