Danas je Đurđevdan: Nije dobro ako danas ne greje sunce – Ukućani se umivaju posebnim redom, a ovo treba uraditi za srećnu godinu

Đurđevdan je praznik koji se smatra za granicu između zime i leta, vezano za ovaj dan postoje običaji koji su se poštovali od davnina, a praktikuju se i danas za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.

Ono što je jedinstveno je „Đurđevdanski uranak“ – pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci…

Običaji i verovanja vezana za Đurđevdan su postojala na ovim prostorima i pre nego što je srpski narod primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je “svojim praznikom” samo zauzeo mesto staroslovenskog božanstva plodnosti – Jarila, pa je zbog toga najveći broj običaja koji postoje u Srbiji veoma star i u vezi je sa zaštitom, zdravljem i plodnošću.

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

Ujutru se svi redom umivaju ovom vodom:

-deca – da budu zdrava kao dren,

-devojke – da se momci grabe oko njih,

-stariji – da budu zdravi,

-domaćin – da mu kuća bude dobro čuvana.

Na Đurđevdan treba požuriti i u rano jutro izaći na polja gde se bere cveće. Đurđevdansko cveće je: đurđevak, mlečika, maslačak i od njih treba isplesti venčiće kojima se kite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni“, pa se u narodu kaže: “Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ovi venčići treba da ostanu na vratima preko cele godine, sve do sledećeg Đurđevdana.

U nekim krajevima Srbije se tokom branja cveća devojke i mladići “gađaju” biljkom prilepača. To je korovska biljka, stablo joj je uspravno ili malo poleglo, a listovi na vrhu su lepljivi. Ako vam se dopada neki mladić ili devojka, trebalo bi da bacite ovu biljku na simpatiju, pa ako se zalepi, to znači da će se i on ili ona “zalepiti za vas”.

Slično, na Đurđevdan se od leske prave krstići – jedna grana se rascepi nožem, pa se kroz nju provuče druga i tako se napravi krstić koji se stavlja na kuću i na njivu jer se veruje da on štiti od gromova i zlih sila.

Još jedno drvo danas ima posebno značenje, a to je grab. Kada naiđete na grab u šumi tokom branja đurđevka, trebalo bi da se zaljuljate na grani, kako bi se vaša simpatija “grabila” za vas. Pored ljuljanja, olistalim grančicama graba momci i devojke kite kuće i kapije na Đurđevdan, kako bi lakše našli bračnog druga.

Na Đurđevdan treba poraniti i ne valja spavati preko dana! Ako to uradite, rizikujete da vas glava boli preko cele godine. Ipak, narod je i za ovo smislio lek. Ako vam se već desi da danas zadremate, onda na Markovdan treba “spavati na istom mestu” i bol će nestati.

Mladići u ponoć odlaze do kuća devojaka koje im se sviđaju, skidaju kapije i odnose ih negde daleko i tako zadaju muke roditeljima koji zatim moraju da ih traže po selu. Skidanjem kapije veruje se da će se devojka udati te godine.

Običaj je i da žene i devojke donesu uveče kući vodu sa vodeničkog kola. U nju treba staviti različito bilje, a naročito selen, pa se na Đurđevdan tom vodom umiti, da bi se od njih “svako zlo i prljavština otresli i otpali”.

Veruje se da će, ako je na Đurđevdan vedro, godina biti plodna, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša, narod čeka velika suša.

Veruje se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile. Zbog toga su u minulim vremenima seljaci palili velike vatre “da bi zaštitili sebe i selo“. Slično, u nekim krajevima u đurđevdanskoj noći i dalje čuvaju zasejanu pšenicu i raž jer se veruje da baš tada neko može da “obere njivu” tj. bacanjem čini prenese rod u svoj posed.

Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

Đurđevdan je najčešća slava kod Roma, a na taj dan jagnjetina je obavezni deo praznične trpeze.

Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio je krsna slava Marka Kraljevića, to jest njegove kraljevske kuće Mrnjavčevića (njihova teritorija na prostorima današnje Makedonije za vreme cara Uroša bila je u samom središtu srpske carevine 1360. godine).