Da li je ovo trebalo meni da se desi – u trudnoći sam ostala bez verenika

Bila sam u drugom mesecu trudnoće kada sam izgubila verenika u saobraćajnoj nezg.di. Planirali smo venčanje za tri meseca, jer ranije nismo mogli.

Bol je bio veliki, ostala sam bez njega, a njegovo dete je raslo u mom stomaku. Volela sam ga, mnogo sam ga volela – imala sam samo 19 godina.

Moji roditelji su me odmah pozvali na porodičnom sastanku i počeli da me savetuju. Smatrali su da sam mnogo mlada i da moram da nastavim sa svojim životom, jer još nisam rodila, nije mi se poznavao stomak, nisam bila čak ni udata.

Da, biće mi teško, razumeli su moju tugu, ali su mi ponavljali da moram da razmišljam o budućnosti. Život je bio preda mnom, savetovali su me da moram da završim fakultet, da ću vremenom naći novog dečka i zaboraviti na sve što se sada dogodilo.

Moj verenik je bio mnogo lep i mnogo dobar čovek, neizmerno sam ga volela i mnogo mi je nedostajao. Nisam mogla da verujem da ga više nema. Moja majka je zakazala za desetak dana odlazak kod ginekologa radi čišćenja, ali njegova majka, moja nesuđena svekrva, molila me je da tako nešto ne radim, već da joj rodim unuka, naslednika.

Bila sam razapeta, ali sam na kraju odlučila da rodim ovo dete, jer sam to želela od prvog trenutka. Imala sam strašne svađe sa majkom i neviđenu podršku svekrve.

I da budem iskrena, na kraju sam rodila zdravog i lepog sina koji mi je u potpunosti vratio veru i nadu u život. Danas moj sin ima 6 godina i veoma sam srećna što nisam poslušala majku i što nisam donela pogrešnu odluku.

Pre dve godine sam se udala za čoveka koji je mog sina odmah prihvatio kao svoje dete. S druge strane, moja nesuđena svekrva mi nikada nije okrenula leđa i uvek mi je pomagala, i to ne samo oko njenog unuka već oko svega što mi je bilo potrebno.

Koliko god mi se činilo da je moj život gotov, danas on ima nekog smisla … ko zna šta bi se dogodilo da sam postupila drugačije.