Baka Svetlana: Moja ćerka i sin žele da me presele u Nemačku, ali zbog jedne stvari se kolebam

Verujem da svako od nas živi i radi samo da bi dočekao penziju i proveo vreme sa svojim voljenima. Srećom, svako od njih može imati svoju decu i unuke. Imala sam i sreću da imam unuke od jednog deteta.

Moj suprug nije dočekao, posle ćerkinog venčanja je otišao na onaj svet, ali ja živim za njih. Imam dvoje dece, sina i ćerku, i godinama živim sama u kući. Ponekad se kajem što sam ih pustila da odu u inostranstvo, ali s druge strane, kažem sebi, najvažnija je njihova sreća, moja je već prošla. Ćerka se udala za dugogodišnjeg dečka i otišli su da žive u Nemačku jer je mladoženja tamo već radio.

Nisam to očekivala, ali nakon nekog vremena i moj sin je otišao kod nje. Pomogli su mu, obezbedili posao i stan, pa je tamo i ostao. Bila sam veoma tužna zbog njih, a još više kad sam izašla u penziju. Srećom, naučili su me da baratam telefonom, pa mi je mnogo lakše da ih gledam svaki dan na mreži.

Završim svoje obaveze preko dana, ali uveče moram da sedim pored telefona i čekam da me pozovu posle posla. Dane provodim u druženju sa komšijama i uveče u razgovoru sa decom. Dođu najmanje dva puta godišnje, obično sve velike praznike provodimo zajedno.

Oni su mi najveća uteha i radost u penzionerskim danima. Sada još uvek čekam da se moj sin oženi, on tamo ima devojku, ali još uvek se ne odlučuju na taj korak. Barem da dočekam unuke i od njega. Drago mi je što imaju odvojene stanove i znam da imaju krov nad glavom. Evo ih tamo već 7-8 godina, a jedva da sam bila kod njih 3 puta.

Dolaze automobilom i uvek mi ponude da pođem s njima, imam gde prespavati, ali ne. Jedva su me naterali da odem da vidim gde i kako žive.

Znate, nama starijima je malo teže negde otići, pogotovo ako nismo navikli da putujemo. Kuća ni dva dana ne ostaje sama. Ali kad sam otišla i videla gde žive, nisam mogla da se žalim ni na šta.

Moram priznati da se tamo život zaista razlikuje od ovog. Drugo okruženje, način života, različiti ljudi, infrastruktura … kako nikada nisam bila u nekoj drugoj zemlji, imam vrlo dobro iskustvo iz Nemačke.

Deca su me izvela u šetnju, odvela u skoro sve velike gradove koji su nam bili blizu. Nikad nisam videla toliko parkova, bila sam oduševljena. Sve vreme sam bila sa decom i unucima, sve vreme je bilo ljudi oko mene da mi je, kad sam se vratila kući, moja kuća bila prazna.

S jedne strane želim mir, ali s druge mi je nedostajao dečiji smeh i zajedničko sedenje za stolom. Teško je kad neko ostane sam i nema sa kim da deli hleb. Ali da vam kažem, deca su najvažnija. Poslednji put kada sam bila tamo dogovorili smo se da me sledećeg leta ponovo odvedu.

Međutim, sada im je palo nešto na pamet što zapravo nije po mom planu. Iako kod kuće nemam šta da izgubim ili ostavim, i dalje oklevam. Ubeđuju me da odem tamo za stalno i živim s njima, ćerka želi da me odvede kod sebe i da budem sa njenom decom dok su ona i zet na poslu. Umesto da sedim sama kod kuće, bar ću tako biti pored njih i uvek ćemo moći da se vidimo.

Eh, misle da je lako da se ostavi kuća. Ovde živim skoro 40 godina i nisam dovoljno mlada da bih započela novi život. Ne znam da li ću se naviknuti na život tamo, nije isto kao ovde. Bojim se neizvesnosti i prilagođavanja, ne znam ni jezik, neću moći da se sporazumem ni u prodavnici.

Ali s druge strane, znam da ću provesti neprocenjivo vreme sa svojom decom, bar će mi poslednje godine proći u lepim i srećnim trenucima.

Ne želim ni da im smetam, da me tretiraju kao gosta, možda se bolje slažemo kad smo na daljinu. Zaista ne znam šta da radim. Ostaje mi samo da pokušam da živim kod njih bar neko vreme, pa ako ne uspe vratiću se kući.