Zvali su je Lepa Gaguna: Ćerka serdar Janka Vukotića, bila je heroina Prvog svetskog rata

Hrabra, skromna, lepa i posvećena slobodi srpskog naroda. Takva je bila Vasilija Vukotić, kćerka čuvenog serdar Janka, jedna od žena heroja Prvog svetskog rata. S obzirom na to da mu je sin jedinac imao sedam godina, poveo je u rat svoju mezimicu Gagunu, kako joj je tepao. Kao ordonans – mlađi oficir na službi komandantu, bila je uz oca u najljućim bitkama, protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja, pišu Večernje novosti.

Mlada devojka je brzo sticala vojne veštine, bila je prst u „šaci spartanaca“ serdar Janka, koji su nadljudskom borbenošću živim štitom pravili odstupnicu srpskoj vojsci, dok se povlačila ka Krfu, pred silovitim naletom austrougarske vojne armade.

U čuvenoj Mojkovačkoj bici, na Božić 1916. godine, istakla se izuzetnom hrabrošću, a po lepoti je već bila daleko poznata. Dok se školovala na Ruskom institutu na Cetinju, koji je osnovala carica Marija Feodorovna – Romanov, snevala je o udaji, a ne o bojnom polju. Zajedno sa stotinak devojaka sticala je znanje na srpskom, ruskom i francuskom jeziku, spremala se za nastavnika i vaspitača. Ali, Balkanski ratovi su joj promenili sudbinu. Ostavila je knjigu i postala bolničarka, zajedno sa majkom i brojnim rodoljubivim devojkama.

– Od prvog dana rata, u bolnici je bila i moja majka Milica. Mislim na onaj rat sa Turcima 1912. godine, kada su vođeni bojevi za Skadar i Taraboš, za Bardanjole, za staru Srbiju i delove Raške oblasti. Tada su Kosovo i Metohija pištali pod turskim i arnautskim jarmom. Među ranjenicima, gledajući njihove rane, shvatila sam da je rat najveće ljudsko prokletstvo. Pa ipak, ovaj rat sam pravdala time što je sa pradedovskog ognjišta trebalo prognati kugu i osloboditi srpski živalj koji je vapio za slobodom – zabeležila je Vukotićeva.

SIN VUKAŠIN OD SEDAM LETA

Posle balkanskih sukoba, lepa i plemenita Vasilija, nije dugo uživala u bezbrižnim devojačkim danima. Kada je Austrougarska objavila rat Srbiji, u odbranu roda podigla se crnogorska vojska. Krajem juna 1915. godine, serdar Janko je bio skrhan brigama, umorom, nesanicom i isrcpljujućim borbama, a najžalije mu je bilo to što nema sina stasalog za vojsku, dok su iz pojedinih kuća poginule i tri, četiri muške glave.

SPREMAJ SE, ĆERO, IDEMO U RAT

Čast mu nije dozvoljavala da u borbu zove mladiće iz drugih porodica, a da njegova ostane netaknuta. Sin Vukašin imao je samo sedam godina, pa je doneo odluku i teška srca obratio se svojoj mezimici.

Jednog dana, dok su bili na Cetinju, rekao je ćerki:

GDE BUDEM JA, BIĆEŠ I TI!

– Spremi se, Gaguna. Od danas ćeš sa ocem. Gde budem ja, bićeš i ti“. To je bilo sve što je rekao. Ja – presrećna! Nisam ni pomišljala na opasnosti i iskušenja koja me očekuju – pričala je iskreno Vasilija.

Janko je kćerku postavio za ordonansa sa zadatkom da vojsci prenosi njegove zapovesti i naredbe. Tako je postala učesnik sudbonosne Mojkovačke bitke, jedne od prelomnih u Velikom ratu. Uoči napada Austrougara, u Kolašinu je proslavljeno Badnje veče.

JEDINA ŽENA UČESNIK MOJKOVAČKE BITKE

Među vojnicima i oficirima, Vasilija je bila jedina žena. Scenu, koja je u mnogome podsećala na poslednju večeru uoči Kosovskog boja, kćer serdar Janka je uporedila sa scenama iz „Gorskog vijenca“:

– I evo, u zdravicama, uz podignute čaše, čuju se i reči zakletve da neprijatelju neće ustupiti ni pedalj srpske zemlje, da će radije izginuti na braniku otadžbine.

Sve strahote i patnje, ljudsku klanicu, preživela je ova hrabra devojka. Crnogorski gorštaci su uz velike gubitke fanatično branili položaje i odstupnicu srpskoj vojsci, čije su trupe kasnije uspele da prođu kroz Skadar i tu sačekaju savezničke brodove za Krf. Zabeleženo je njeno detaljno svedočenje o potresnim momentima bitke:

„EJ, CRNA GORO, PLEME TI LJUBIM, OBRAZ TI LJUBIM…“

– Ej, moja mala, moja velika Crna Goro! Velika si i veličanstvena na ovaj krvavi praznik, na ovaj sveti dan, pun strave i užasa. Sva si u plamenu, goriš i nestaješ. Tvoji sinovi leže bez krvi, bez svesti, zgrčeni, iskomadanih creva, otkinutih ruku i nogu. Nema ko da ih opoje i sahrani. Ej, Crna Goro, pleme ti ljubim, obraz ti ljubim, krš ti ljubim, ne daj se! Neka Švaba upamti ovaj dan, ovaj pravoslavni Božić, ovaj mraz, sneg obojen i njegovom krvlju, neka upamti ovo srpsko pleme na čiju je zemlju pošao.

Zahvaljujući Vasilijinom svedočenju, poznate su i čuvene reči njenog rođaka Đure Vukotića uoči Mojkovačke bitke, izgovorene na Badnje veče, ispred naloženog Badnjaka:

– Važno je da bratska srpska vojska izmakne. Ako mi izginemo, imaće ko da nas osveti i satre švapsku silu. Ničija nije do zore gorela.

DVOSTRUKA UDOVICA, BEZ DECE

Posle rata, Vasilija se sa porodicom preselila u Beograd. Bila je visoko obrazovana i sjajni poznavalac ruskog i francuskog jezika. Između dva svetska rata se dva puta udavala (za dr Nika Martinovića i generala Boža Vrbicu), oba puta ostala udovica, decu nije imala. Živela je povučeno i usamljeno u Beogradu, gde je umrla 1977. godine. Sahranjena je u porodičnoj grobnici Vukotića na Novom groblju, gde počivaju njeni roditelji. Kapetan Vukašin Vukotić, sin serdar Janka i njen brat, bio je ađutant kralja Aleksandra Karađorđevića.

NEMA DRUGIH TEMA DO RATOVA

Do Balkanskih ratova, život Vasilije Vukotić, rođene 1897. godine, po njenim rečima, tekao je ustaljenim redom:

– U kući mojih roditelja, Milice i Janka, u kojoj su se okupljali narodni glavari i ugledni političari Crne Gore, najčešće se govorilo o ratovima. A o čemu bi drugom? Mi kao da drugih tema nemamo. I uvek su te sedeljke bile praćene guslama i pesmom kako je Miloš rasporio Murata. Guslar bi tu malo zastao, pravio pauzu, a meni se činilo da vidim tu sliku.

Izvor: telegraf.rs