Srbi obožavaju ovih 6 mitova – A DA LI SU SAMO PUKA MAŠTA?

1. Srednjovekovna Srbija i upotreba zlatne viljuške na dvoru.

ISTINA:
Viljuška sa dva kraka služila je da se komad mesa prenese u tanjir, a jelo se ipak prstima. Na srpskim srednjovekovnim dvorovima jelo se iz drvenih posuda, kao što je jeo i običan narod. Svako ko je odlazio kod nekoga na gozbu nosio je svoj nož, koji se smatrao ličnim predmetom. Kašika ulazi u upotrebu tek tokom 14. veka, a do tog perioda jelo se direktno iz posude. Što se tiče dokaza o zlatnom i srebrnom posuđu, oni potiču tek iz 15. veka pred pad srpske despotovine. Znači zaključak je da je Nemanjići nisu imali, a na freskama iz njihovog vremena su verovatno docrtane rekonstrukcijama nakon 15. veka.

2. Bahati Turci ubili su dečaka na Čukur-česmi. U Beogradu je 15. juna 1862. godine – po starom kalendaru 3. juna – ubijen srpski mališan Sava Petković, posle čega je ubrzana borba za konačno oslobođenje Srbije od Turske.

ISTINA:

Po svom drugom dolasku na vlast 1860. godine, knez Mihailo postavio je za svoj prvi i osnovni zadatak pripremu Srbije, tada autonomne kneževine u sastavu Osmanskog carstva, za rat do oslobođenja. Odnosi sa Turskom se zaoštravaju. Carigradska štampa optužuje Mihaila za sukobe duž granice Srbije i Bosne, a Novine serbske iznose podatke o turskim zločinima – ubistvima i pljačkama na teritoriji Srbije.

3. Rusija je prijatelj koji će se uvek naći Srbima

ISTINA:
Zabluda koja je nastala u Prvom srpskom ustanku, kada je sve vreme ustanka u Srbiji bio izaslanik Rodofinkin i jedan ruski odred. Kada je postalo „gusto“ 1813. godine, Rusija napušta Srbiju. A u prethodna dva veka Beograd i Moskva su više vremena proveli u lošim nego u dobrim odnosima

4. Rado ide Srbin u vojnike“ je rodoljubiva pesma. Ova navodno pesma o želji Srba za slobodom, u stvari govori o srpskim vojnicima koji su ratovali za austrijskog cara.

ISTINA:
Pančevački prota Vasa Živković (1819-1891) napisao je mnogo rodoljubivih, ali i mnogo nežnih, ljubavnih pesama. Tekst pesme odnosi se na Srbe koji su služili austrijskog cara. Na njegove stihove odmah je komponovana muzika, i te su pesme u srpskim krajevima severno do Dunava i Save bile veoma popularne. Čuvene su mu ljubavne pesme: „‘Ti plaviš, zoro zlatna“ i „Niči, niči, krine beli“, pa svatovske „Odbi se biser grana“ i „Raduj se, nevo“, ali je najpoznatija „Rado ide Srbin u vojnike“, nastala 1844. godine.

5. Narodni heroj Boško Buha, rođen 1926. godine, bio je dete kad je otišao u rat i vrlo brzo postao je jedan od najhrabrijih bombaša.

ISTINA:
Boško Buha sin je zemljoradnika iz Nove Gradine, sela iz okoline Virovitice. U „Maloj Prosvetinoj enciklopediji“, vrlo pouzdanoj kad su takvi podaci u pitanju, piše da je Boško Buha bio „borac-omladinac“ i da je rođen 1923. godine. U rat je, dakle, otišao sa 18 godina, a poginuo sa dvadeset. Toliko je, na primer, imao i Gavrilo Princip.
Njegova hrabrost nije sporna, ali je mit o detetu-partizanu izgradila posleratna propagandna mašinerija.

6. Boj na Kosovu je najvažnija srpska bitka. U najznačajnijoj bici u svojoj istoriji Srbi su poraženi na Kosovu, a car Lazar se svesno žrtvovao da bi za Srbe izborio carstvo nebesko.

ISTINA:
Mit o boju na Gazimestanu kao ključnom sukobu nastao je tek posle Velike seobe Srba na sever u 17. veku. Uprkos legendi, tok i konačan ishod boja na Kosovu nisu poznati. U bici su, osim vojnika sa obe strane, smrt našla i dva vladara – knez Lazar i sultan Murat.M ada se novi sultan Bajazit posle bitke povukao iz srpskih zemalja da bi učvrstio svoju vlast u Maloj Aziji, naslednici kneza Lazara priznali su vrhovnu vlast sultana, kome je još neko vreme otpor pružao Vuk Branković, koji je preživeo bitku.

Izvor: Espreso.rs