JUGOSLOVENSKI HULK Bio je najjači čovek na svetu:

Marijan Matijević (1878 – 1951) je za vreme Tita bio najjači čovek u regionu. On je bio svetski fenomen po tome što su mu sve kosti bile duple, što se jasno vidi na rengenskim snimcima koji i danas postoje u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Marijan Matijević je bio najjači Ličanin, a vrlo verovatno i najjači čovek u poslednjih 150 godina, piše Jutarnji.hr. Dokaz za to nisu samo rendgenski snimci njegovih kostiju nego i bezbroj plakata na kojima se širom sveta reklamira nastup čuvenog snagatora koji je, kad se veselio, znao rukama da podigne iznad glave drveni podijum na kom je svirao šestočlani orkestar. Ti plakati, stotine njih, kao i bar hiljadu razglednica i pisama koje je Marijan slao iz zemalja u kojima je demonstrirao svoju nadljudsku snagu – od Amerike do Kine – sve je to sada u Teslinom muzeju. Zaostavština Matijevića stigla je tu na neobičan način.

– Pre četiri godine slušala sam na Radio Beogradu, povodom Teslinog rođenja, emisiju u kojoj je gost bila Milica Kesler, arhivistkinja muzeja. Govorila je kako je Tesla bio prijatelj sa sportistima i kao prvog je spomenula je mog dedu Marijana Matijevića – priča Irena Matijević (59), unuka najjačeg Ličanina.

Teslina posveta
Irena je diplomirani turizmolog u penziji, a u svom stanu na Voždovcu čuva pedesetak dedinih odlikovanja. Svu ostalu zaostavštinu predala je muzeju najslavnijeg Ličanina. Priča kako su se dva zemljaka, Nikola iz Smiljana i Marijan iz Gračaca, upoznala u Americi tridesetih godina prošlog veka.

– Deda Marijan nosio je sa sobom fotografije na kojima su mu napisali posvete Nikola Tesla i Mihailo Pupin. To je držao u novčaniku, a jednom, kad je putovao vozom, malo se hvalio i pokazao putnicima koga poznaje. Nažalost, neko od ljudi u vozu ukrao mu je sliku s Teslinom posvetom, a ostala je ova Pupinova, koju sam predala muzeju – kaže ona.

Iako nije upoznala dedu, jer je rođena 1956, pet godina nakon njegove smrti, Irena zna mnogo o čoveku koji je izbacio iz ringa jednog Prima Karneru, bokserskog šampiona sveta, nosio kamen težak 600 kilograma i golim rukama savijao dvadeset milimetara debelo gvožđe kao da je u pitanju staniol. Dva tako savijena komada gvožđa nalaze se u zbirci koju je Irena donirala muzeju.

– To su mi jedini komadi koje je deda svojeručno “obradio”. Sve ove uspomene sačuvao je moj tata Marko Matijević, jedan od jedanaestero dece koliko je Marijan imao. Od sve te dece petoro su umrli kao bebe. Jedan od sinova, koji je posle bio u ustaškom pokretu, kad je imao dvanaest godina, pucao je ocu u glavu. Marijan je jedva preživeo, o tome su tada pisale sve novine. Deda Marijan bio je oženjen Irenom Kon, po njoj sam ja dobila ime. A moj tata bio je celog života vojno lice i selili smo se širom Jugoslavije. Pre nego što je stupio u vojsku, u Zagrebu je završio srednju građevinsku školu i bio je u generaciji s kasnije generalom Viktorom Bubnjem i Zvonkom, bratom Ivana Gorana Kovačića. Imam njihove fotografije iz škole – priča Marijanova unuka.

Zubima dizao burad
Njen otac Marko čuvao je dragocene Marijanove uspomene, a iza snažnog Ličanina ostale su brojne legende. Za života širom sveta prozvali su ga Hrvatski Samson, a upravo to je naziv brojnih snagatorskih klubova u Hrvatskoj. Mogao je zubima da podigne bure piva teško 50 kilograma, a nakon nastupa da pojede celo jagnje za jedan obrok. Mnoge plakate i razglednice koji se nalaze u doniranoj Ireninoj zbirci deda je sam štampao i na taj način se reklamirao u Americi. Bilo je to početkom 20. veka, pa se Matijević smatra i specifičnom pretečom modernog sportskog marketinga.

Novac koji je Matijević zarađivao uglavnom je poklanjao ljudima širom Jugoslavije. Za zasluge za narod jugoslavenski predsednik Josip Broz Tito Marijanu je krajem četrdesetih poklonio autobus.

– Taj autobus posle je prodala moja baka Irena. Porodica baš nije bila u najboljim odnosima, pa baka Irena nije imala s kim da se posavetuje. Nije o tome obavestila ni mog tatu. On je jednog dana došao kod nje u Županju, a ona mu je rekla da je autobus prodala. Niti je tata znao za koliko, niti je ikad video taj novac – priča Irena.

Irenin otac nije voleo mnogo da priča o Marijanu, ali neke je detalje ipak otkrio kćeri.

– Govorio mi je da je deda Marijan triput bio kod Tita. I uvek je dolazio s pištoljem. Obezbeđenje nije ni pomišljalo na to da mu ga oduzme. Samo su mu se sklanjali. Tito ga je jednom pitao: “Druže Matijeviću, kome biste da damo vaše dobrovoljne priloge?” A deda je odgovorio: “Druže Tito, vi ste znali da vodite narod, pa ćete znati i kome je novac najpotrebniji.” Deda je bio zakleti Jugosloven. Za vreme rata bio je u najtežoj mogućoj situaciji. Jedan sin, moj otac Marko, bio je u partizanima, a drugi, Nikica, u ustašama. Povrh svega, Marijanova žena Irena bila je Jevrejka i bila je zajedno s devet članova svoje porodice odvedena u logor Jasenovac. Porodica je molila Nikicu da nešto uradi, i on je spasio Irenu i njene dve sestre – priča ona.

Lički superčovek počeo je karijeru kao pružni radnik. Potom odlazi u Berlin, gde radi kao nosač, sve dok u nekim novinama nije video da u cirkusu nastupa tada poznati atletski šampion koji izaziva na dvoboj sve koji hoće. Ko ga pobijedi, dobija 500 zlatnih maraka. Marijan se odazvao, lako pobedio protivnika i 1900. on počeo izazivati za novac. Niko ga nikad nije pobedio. Zaradio je mnogo novca, a 1927. deo svojih prihoda s predstava darovao je Nikoli Tesli za njegov istraživački rad.

Marijan je umro 1951. i sahranjen je u Županji.

– Često sam kao dete, pa i kasnije, išla u Županju kod baka Irene. Zajedno smo išle i do groblja. Sećam se da je dedin grob bio blizu ograde, iza koje je ulica. Nekad je bila prašnjava, ne znam kakva je sad jer nisam bila od osamdesetih godina – objašnjava Irena Matijević.

Jedna od ličkih legendi je i Marijana Matijević, navodno najjača žena na svetu i Marijanova nećaka. Ona je sredinom prošlog veka priređivala predstave na kojima je razbijala veliko kamenje i jednom rukom zabijala eksere u gredu. Pričalo se da bi stavila na sto nekoliko ljudi i onda ga zubima podigla uvis i nosila ga okolo.

Hrvatski Samson
– Sudeći po svedočenjima mog tate, izgleda da se ona lažno predstavljala. Mnogi su se lažno predstavljali. Na primer, dedu Marijanu događalo se da treba u nekom gradu da ima predstavu, a pre toga milicija uhvati lopova i taj se predstavi da je sin Marijana Matijevića, kako bi ga pustili. Deda je čak morao to u novinama da demantuje, davao je oglase da su to njegovi lažni sinovi. Što se te Marijane tiče, mislim čak da nije bila nikakva nećaka mog dede. Hrvatski Samson bio je u formi doslovce do poslednjeg dana. Umro je u 74. godini, a samo sedam dana uoči smrt imao je poslednji nastup. Bilo je to u Županji i tražio je protivnika da se rvu, uz obećanje da će mu, ako ga pobedi, dati svih svojih 40 odlikovanja. Nije se niko javio, odlikovanja su sada kod Marijanove unuke koja namerava da ih pokloni Muzeju Nikole Tesle.

S druge strane, njegovo večno počivalište, koje se nalazi u Županji, nalazi se u žalosnom stanju. Junak iz Like. Natpis je to na starom mramornom spomeniku iznad grobnog mjesta u četvrtom redu desno na samome ulazu na Gradsko groblje u Županji. Taj natpis govori sve o čoveku koji je sam za sebe znao reći da je rođen „pod silnim Velebitom…, gde se sije rđa, a junaci niču“. Pokopan je tu na sam Božić 1951. godine, a 20 godina posle pored njega spustili su i telo voljene supruge Irene s kojom je imao šestoro djece – Ljubicu, Marka, Miru, Šteficu, Nikicu i Zdenku.

Rastopljeni lampioni
I Zdenka, kao njihovo najmlađe dete i jedina koja je ceo život ostala u Županji, pokopana je u roditeljsku grobnicu o čemu svedoči drveni krst postavljen ispred samoga spomenika s njenim imenom. Grobno mesto Ličkog Samsona retko ko obilazi. Može se to zaključiti po dva razbijena i rastopljena lampiona koja je tamo netko, ko zna kada, upalio u spomen na pokojnike koji u njemu počivaju, a ironija je htela da grobnica najjačeg Hrvata u istoriji poklekne pred korenjem moćnog hrasta čiji se panj nalazi odmah pokraj grobnice.