Generacije rođene između 1950. i 1980. – prisetite se divnog života i mladosti

Članak o načinu života ljudi rodjenih pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina sve je više u centru pažnje na društvenim mrežama. Ukoliko ste baš vi među pomenutim generacijama, verovatno ćete između ovih redova koje budete čitali, naći neko sećanje na neka lepa vremena.

Pre svega, pregurali smo i rađali se normalni, iako su naše matere ispijale aspirine i lekove kada ih je bolela glava, jele konzerviranu hranu, pušile i obavljale radne aktivnosti do poslednjih dana svoje trudnoće, niti su se testirale na dijabetes… Dok smo bili deca, vozili smo se u kolima, naravno bez pojasa, ili vazdušnih jastuka, niti smo stavljali kacige na glavi prilikom vožnje biciklom ili rošulama. Ispijali smo vodu iz creva kojim se zaliva bašta, a ne kao danas iz flašica kupljenih u ogromnim super marketima. Delili smo s drugima flašicu soka, kokte ili koka-kole i nismo imali nikakvih problema.

Jeli smo proizvode od čokolade, hleb od belog brašna i pravi puter, pili gazirana pića, koja su tada bila puna šećera, ali nismo bili gojazni, zato što smo se uvek igrali napolju… Iz kuće smo izlazili svakog jutra i igrali se do mraka, žmurke, graničare, lopova i žandarma, kauboja i indijanaca, ledenog dede i svega ostalog što je samo mašta bezbrižne dece bila u stanju da smisli, sve dok se nisu palile ulične svetiljke, koje ionako nije bilo mnogo. Često nas niko nije mogao naći čitavog dana, pa je šamar od strane roditelja bio deo svačijeg vaspitanja.

Ispunjavali smo svoje vreme praveći trkačke daske od otpadaka iz potkrovlja ili garaže, spuštali se nizbrdo zaboravljajući da nismo načinili kočnice. Posle nekoliko padova, poderanih kolena, shvatili smo kako da razrešimo problem. Mi nismo posedovali zamišljene prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali nego ih svakodnevno sticali. Nismo imali poteškoća s padom koncentracije na nastavi…

Mi nismo dobijali tablete protiv hiperaktivnosti. Nismo imali školske psihologe i pedagoge, ali smo opet završavali svoje obrazovanje. Nismo imali igračke konzole, niti nekakve video-igrice, nismo znali za preko 99 kanala na televizoru (već za samo par i to drugi samo po podne), i nismo imali video-rekordere, pametne telefone, računare, internet ili sajtove za četovanje…

Posedovali smo prave prijatelje i izlazili s njima napolje i družili se. Padali smo s grana drveća, umeli se poseći na staklenim predmetima, polomiti zube, ruku ili nogu, ali naše majke i očevi nikada nisu završili na sudu zbog toga. Igrali smo se lukom i strelama, zidali tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, iščitavali mnogo stripova i sve smo to pregurali bez posledica.

Putovali smo biciklom ili pešaka, trčeći stizali do kuće drugova, kucali na vratima ili prosto uletali u njihovo predsoblje da bi se samo igrali ili sedeli u društvu! Kada se nađemo u problemu sa zakonom, roditelji nisu morali da daju novac za kauciju da bi nas izbavili. Zapravo, roditelji su bili neretko stroži nego sami organi reda.

Prošlih 50 godina su bile najlukrativnije godine u svetskoj istoriji. Ove generacije su ponudile najveće pronalazače i izumitelje do danas. Posedovali smo slobodu, pravo na pogrešku, uspešnost, ali i odgovornost. I uspeli smo naučiti kako da živimo s tim!