EVROPSKA KOMISIJA: OVO JE PRAVA ISTINA O OSIROMAŠENOM URANIJUMU!

Osiromašeni uranijum je gusti metal koji se proizvodi obogaćivanjem prirodnog urana za nuklearno gorivo. On ostaje radioaktivan, ali na mnogo nižem nivou od početne sirovine. Stavlja se u oklope granata i bombi, kako bi im pružio veću moć. Takva municija korištena je i u Zalivskim ratovima, ali i u Srbiji.

Njihova upotreba izazvala je zabrinutost, zbog opasnosti po zdravlje izazvanih izloženosti osiromašenom uranijumu. Mnoge studije, međutim, pokazale su nedostatak dokaza o opasnosti, ali njihovi rezultati i dalje izazivaju kontroverze.

Evropski parlament je 2008. zatražio više naučnih informacija o osiromašenom uranijumu i o mestima na kojim se može naći. Koji je najnoviji, a ujedno i najbolji dokaz o rizicima po život, a izazvanih osiromašenim uranijumom, posebno nakon njegove vojne upotrebe?

Procena Naučnog odbora za zdravstvene i ekološke rizike

Radijacija može izazvati bolest neposrednim zračenjem. Takva oštećenja vidljiva su nakon radio-terapije, nesrećnih slučajeva u industriji i upotrebe nuklearnog oružja. Ovim zračenjem najviše su izložene ćelije koje se brzo reprodukuju, kao što su one u crevnim zidovima, koštanoj srži i koža. Velika izloženost zračenju prouzrokuje uništavanje tkiva i ubrzo postaje fatalno.

Bolest prouzrokovana radijacijom vidljiva je samo kada se radi o dozi radijacije iznad dozvoljene granice. Doza zračenja od osiromašenog uranijumom nije iznad te granice, te stoga nije vidljiva.

Radijacija takođe može prouzrokovati mutacije u DNK, što povećava rizik od oboljevanja od raka. Pretpostavlja se da se rizik povećava sa dozom zračenja koja prevazilazi minimum.

Studije nisu uspele da dokažu definitivnu vezu između broja tumora i pozadinskog zračenja. Ovo se može dogoditi usled poteškoća u izvođenju epidemoloških studija koje uključuju takve doze. Međutim, postoje i skorašnji biološki dokazi koji ukazuju na prag kancerogenih efekata kako za zračenja tako i za hemijska oštećenja.

Izotopi uranijuma su radioaktivni, dok je radioaktivnost osiromašenog uranijuma obično 40 odsto manja od zračenja neobrađenog uranijuma. Aktivnost je uglavnom u obliku alfa čestica, koja ne prodire u kožu, što znači da opasnost od uranijuma nastane samo od disanja praha, jedenja ili pijenja kontaminirane hrane ili vode od šrapnela koji na taj način ulaze u telo.

Svi izotopi uranijuma imaju istu hemijsku toksičnost, a to je i najverovatniji uzrok štete od osiromašenog uranijuma. Toksičnost osiromašenog uranijuma za ljudski život dosta je proučavana. Ona rastvorljiva jedinjenja uranijuma koja se unose kroz hranu ili piće koncentrišu se u bubrezima, a bolest bubrega je najbolje dokumentovana bolest prouzrokovana toksičnim efektima uranijuma. Studije takođe potvrđuju da je toksičnost osiromašenog uranijuma identična prirodnom uranijumu. Medicinski nadzor veterana Zalivskog rata koji su zadobili rane u tom ratu od šrpanelova uranijuma do sada nisu otkrili nikakve ozbiljne zdravstvene posledice.

Manje je podataka o ekološkim efektima izloženosti uranijumu nego na efekte na zdravlje ljudi. Za ljude, toksičnost je glavni uzrok štete.

Prirodna izloženost je relevantno poređenje

Uran je prirodno prisutan u mineralima i zemljištu, a u manjoj količini se nalazi i u hrani i piću. Prosečan dnevni unos prirodnog uranijuma kod ljudi procenjuje se na 1 do 2 μg iz hrane i 1,5 μg iz vode za piće.

Šta se dešava sa osiromašenim uranijumom u municiji?

Oklopne granate koje su naciljane na metu jesu one koje stvaraju uranijumsku prašinu i veće fragmente metala. Prah gori do oksida uranijuma i taloži se izvan oklopa granate. Ta prašina ne leti daleko zbog gustine metala uranijuma.

Municija obogaćena osiromašenim uranijumom koja je pogodila tlo, završava unutar njega, gde uranijum dalje oksidira i rastvara se godinama ili čak decenijama. Tokom vremena uranijum biva uklonjen iz blizine mesta uticaja. Ukupni iznos preostalog uranijuma nisu dovoljno visoki da bi značajnije doprineli prirodnoj pozadini uranijuma.

Istraživanja rađena na zaostacima osiromašenog uranijuma u borbenim zonama pokazuju generalno niske koncentracije metala u okviru prirodnog uranijuma, takođe pokazuje da broj „vrućih tačaka“ može biti mali.

Uzorci urina uzeti od vojnika koji su bili u borbi i civila koji žive u područjima gde je iskorištena municija obogaćena osiromašenim uranijumom ukazuje na vrlo niske nivoe izloženosti istom.

Da li podaci ukazuju na zdravstveni rizik ili rizik po životnu sredinu iz rezidua DU?

Čini se da su izloženost čoveka, kao i unos osiromašenog uranijuma ispod utvrđenih tolerišućih nivoa za uranijum, kako za hemijsku tako i za radiološku opasnost. Monitoring okoline ukazuje na to da je kontaminacija u ratnim zonama uglavnom niska, osim u područjima blizu uništenih vozila i penetratora. Rizici za kopneni, ali i vodeni život su mali.

Zaključak

SCHER se slaže sa zaključkom ranijih stručnih pregleta koji ukazuju na to da se ne očekuju rizici po životnu sredinu i ljudsko zdravlje usled potencijalne rasprostranjenosti osiromašenog uranijuma.

U borbenim zonama, vozila pogođena osiromašenim uranijumom treba da budu nepristupačna za široku javnost i da se pravilno odlažu.

Korištenu municiju obogaćenu osiromašenim uranijumom takođe treba sakupljati i pravilno odlagati, navodi se.

Izvor: espreso.rs