ĐINĐIĆEVA SEKRETARICA U JEDINOM INTERVJUU DO SADA OTKRILA JE VELIKU TAJNU! Mesecima pre ubistva POJAVIO SE ČOVEK s kojim se stalno viđao!

Danas se navršava tačno 15 godina od ubistva Zorana Ðinđića, a samo je jedna osoba bila toliko bliska da ga je viđala gotovo svaki dan, a nije bila član porodice. Znala je svaki njegov pokret, svaku nameru, ugovarala i pratila svaki sastanak i pravila organizacionu strategiju za svaki dan. Bila je to njegova lična sekretarica Biljana Stankov, koja je Zorana Ðinđića pratila od njegovih prvih poslaničkih dana 1991, pa sve do dana kada je ubijen 2003. Ovo je njen prvi intervju, koji je dala za Njuzvik 2017. godine.

Posle ubistva, kada je za skoro sve, i one koji su ga sreli u prolazu i one koji su mu postavljali klipove u točkove, Ðinđić postao „Zoran“, njegova bliska saradnica insistirala je na tome da je on gospodin Ðinđić.

– Sećate li se kako je izgledao vaš prvi susret sa Zoranom Ðinđićem?

Toga se veoma dobro sećam. Imali smo zakazan sastanak u Opštini Vračar i ja sam sa Ðorđem Zečevićem, poslanikom DS, krenula kolima iz centra grada, a sa gospodinom Ðinđićem trebalo je da se nađemo na Slaviji. Nas dvoje smo sedeli na zadnjem sedištu „micubiši pajera“, pošto je Zečević tada bio predstavnik te japanske kompanije za Jugoslaviju. Dobro pamtim taj trenutak kada smo se zaustavili i kada je on ušao u kola. Osetila sam kako je prostrujala neka potpuno nova energija. Bilo je zaista čudno. Tu me je gospodin Zečević predstavio gospodinu Ðinđiću kao člana njegovog tima i rekao mu kako ću ubuduće voditi njihovu zajedničku poslaničku kancelariju. On me je samo pogledao i upitao: „Biljo, jesmo li na ti ili na vi?“. Nasmešio se. Bila sam pomalo zbunjena i rekla sam mu: „Možemo i na ti“.

– Kako ste komunicirali?

Čitav naš odnos razvijao se logično i lako. Sa njim je svaki dan bio drugačiji. On je verovao u svoja ubeđenja i želju da promeni Srbiju. Vodila sam sve njegove poslove, beležila obaveze i ugovarala sastanke. Jednostavno, znala sam da ću ga na tom političkom putu sve vreme pratiti. Ne kažem da je on od početka uvek bio zadovoljan načinom na koji radim, ali je sve funkcionisalo i vremenom postajalo sve bolje.

Da li ste bili na ti ili na vi?

U javnosti uvek na vi, ali privatno smo bili na ti.

Šta je mrzeo kod drugih, da li su mu neki ljudi bili odbojni?

Nije voleo lenjost, inertnost, kilavost, ljude bez energije ili ljude koji su obećavali, ali to obećeno nisu mogli da ispune. Posebno je prezirao površnost. Voleo je da govori: „Ako kažeš da nešto što nisi želeo da uradiš danas, možeš da ostaviš i uradiš sutra, onda to nešto ne moraš nikada ni da uradiš“. Istina, on je imao jednu čudnu osobinu, na primer, bilo je tu u njegovom okruženju i ljudi za koje sam smatrala da to ne zaslužuju i uvek sam se pitala šta će oni tu. Znam da su ga mnogi osuđivali zbog saradnika koje je imao u svom okruženju, ali on je iz njih uspevao da izvuče tačno ono što je trebalo. Zbog toga se činilo da su neki ljudi malo jače „zasijali“, nego što je uopšte trebalo da zasijaju.

Kakav je bio prema osoblju u stranci, a i kasnije na mestima gradonačelnika i premijera?

Bio je strog. Ponekad se činilo da možda i preteruje. Od svih je tražio organizovanost i disciplinu.

Šta je zahtevao od saradnika?

Da sve bude tačno i na vreme i baš tada kada treba. Tražio je da sve bude brzo. Svaki sastanak je morao da bude pripremljen, ako nije, onda sam takve sastanke morala da otkažem. Podrazumevalo se da ste u radu sa njim morali biti potpuno koncentrisani i sto posto prisutni. Danas kada pogledam kako ljudi rade, takvog profesionalizma, kao što je bio kod nas, zaista više nigde nema. Bilo je, recimo, privrednika koji su mogli možda jednom da dođu kod njega i nešto predlože, ali ako posle nekog vremena ništa nisu preduzeli, novog viđanja nije bilo. Nije bilo moguće da mu neko beskonačno dosađuje nekim pričama, a da pritom ništa ne uradi.

Da li je bilo ljudi koji nisu mogli da izdrže taj tempo?

Naravno, bilo je tu i suza i svega, ali nikada nije bilo nikakvih uvreda.

Da li je umeo da povisi glas?

O, da, znao je. Sećam se kako je jedna saradnica imala problem i kada me je nakon nekoliko pomeranja termina za završetak tog projekta nazvao, rekla sam mu da joj je potrebno još nekoliko dana, a on je tada dreknuo: „Kakav problem? Problemi se rešavaju noću, a danju se radi!“.

Kakav je bio u kritikovanju ljudi?

To je uvek saopštavao u lice. Nikada nije išao okolo i pričao o nekome, ali kada je saopštavao to što je imao, bio je vrlo oštar.

Ipak, od Zorana Ðinđića niko nije uspeo da izvuče direktnu pohvalu. Zašto?

To što je o nekome mislio, videlo se iz njegovog stava prema njemu. Njegova reakcija je uvek mogla da se pročita. Nikada nije govorio „ti si super“ ili „ovo si super uradio“ ili „nisam zadovoljan kako to radiš“. Postupci su bili ti iz kojih se čitalo šta o nekome misli.

Kako je izgledao jedan tipičan dan?

Ujutru ga je uvek čekala kafa, ali i da ga nije čekala, to ne bi bilo ništa dramatično. Nije pridavao važnost ni hrani ni piću. Istina, voleo je da pije filter kafu s mlekom. Kada je bio gladan, obično je jeo tople sendviče ili „big mek“ iz „Mekdonalsa“. To je bilo sve. Onda bi u svojoj kancelariji jeo vrlo brzo, svega nekoliko minuta, i kada bi se zatim pojavio na vratima, izgledao je kao da je uzeo neku energetsku bombu. Veoma retko je išao na ručkove, osim ako nisu bili deo nekog protokola. Sedeo je u svojoj kancelariji i tu je i ručao.

Ima li nekih stvari u kojima je baš uživao?

Voleo je da zapali tompus i to samo kada je nešto dobro uradio ili kada su rezultati onoga što je radio bili pozitivni. U tim trenucima imao je taj neki osmeh po kojem ga još uvek pamtim. S druge strane, postoje tri stvari kojima je pridavao veliku važnost: antikviteti; uvek je imao najmoderniji mobilni telefon i veoma je voleo penkala. Te tri stvari su ga potpuno oduševljavale.

Kakvi su to bili antikviteti?

Neka činija, piksla, stoni sat ili slika. O tome je mnogo znao i voleo da čita, čak i u vreme gustih rasporeda znao je da odvoji vreme za čitanje o antikvitetima.

Uvek je pisao penkalom?

Da, vrlo retko je pisao hemijskom olovkom. Mnogo njegovih beležaka, koje se danas nalaze u Arhivu Srbije, pisao je baš penkalom, a imao je i prilično veliku kolekciju.

A od gedžeta, pretpostavljam da bi danas koristio ajfon 7?

Mislim i ajfon 8, iako nije još izašao, ali to bi voleo da ima. Nešto najmodernije i najnovije. Zaista je bilo divno videti tu radost na njegovom licu kada bi dobio najmoderniji telefon.

Šta je od telefona imao kod sebe na dan atentata?

Mislim, „soni erikson“ i „nokiju“, ali modele koji su u tom trenutku bili najnoviji.

Na osnovu deset godina rada s njim, možete li reći da ste ga upoznali i kao osobu, ne samo kao političara?

Mislim da sam ga pre upoznala kao osobu nego kao političara. U poslu kojim sam se bavila, morate tog nekog znati i kao osobu. Sećam se kada smo radili u Vladi Srbije, u jednom danu imate zahtev da ga vide potpredsednici, pa ministri kojima je hitno potreban, pa privrednici koji čekaju, razni državnici u redovnoj poseti, ambasadori… Bilo je tu najrazličitijih zahteva i nekako je bilo važno u svemu tome naći meru. Bilo je važno i da, kada se završi taj dan, on zna da je uradio tačno ono što je trebalo, a to je bilo izvodljivo samo ako ga neko tako dobro poznaje da zna šta su za njega bili prioriteti.

Bio je jedan od vrhunskih političara, koji je savršeno znao nemački, ali u početku nije govorio engleski. Kako je izgledao taj period učenja jezika?

On je progovorio engleski kada je postao gradonačelnik. Do tada ga je samo razumeo, ali nije govorio i onda je odlučio da ga progovori. Svako jutro je ustajao u sedam i jedan sat učio. To je za njega bilo vrlo naporno pošto nije voleo da ustaje rano. I sve je savladao za tri meseca.

Da li ste imali utisak da je, kako se pomerao na skali političke moći, imao sve više „prijatelja“?

Da, naravno. Postao je omiljen i svi su se hvalili da im je prijatelj. To sam prvi put osetila kada je postao gradonačelnik. Telefoni su se usijali. Ali je bio vrlo oprezan. Sećam se šta mi je rekao kada smo se selili iz stranke u Skupštinu grada: „Sada nemoj slučajno da pređeš na crveno za pešake“. Svaki posao je izuzetno ozbiljno shvatao.

Kako se Zoran Ðinđić nosio s tako velikom i iznenadnom popularnošću?

Odlično. Kod njega je sve bilo jasno, transparentno i bez mnogo komplikovanja.

Nikada niste prešli tu granicu i postali prijatelji koji se i privatno druže?

Ne, nikada. Baš nikada. Uprkos svemu, on je meni bio šef i među nama je postojao zdrav, profesionalan i precizno definisan odnos.

Danas se mnogi hvale kako su dobro poznavali Zorana Ðinđića. Da li znate koga je on voleo i poštovao, s kim je rado provodio vreme ili se konsultovao?

Tokom čitave njegove političke karijere nije bilo nikoga tako posebnog, ali nekoliko meseci pre ubistva pojavila se jedna osoba s kojom se susreo nekoliko puta. Bio je to vladika Atanasije Rakita. S njim je razgovarao neobično dugo i sama sam se čudila što je u razgovoru s njim ostajao mnogo duže nego što je bilo planirano. Ispočetka sam te njihove razgovore morala da prekidam jer nije bilo vremena, ali mi je on jednom prilikom, kada ga je ispratio, rekao: „Mnogo je interesantan“. Kasnije, kada sam se nakon ubistva u dva navrata sastala s vladikom Rakitom, shvatila sam da su za njega ti razgovori bili kao neki novi uvid i neka duhovna strana, koja mu je očito bila bliska i koja mu je prijala.

Bilo je i ljudi koji su ga otvoreno mrzeli i činili sve da osujete njegove političke planove…

Zanimljivo je da gospodin Ðinđić nije imao neke javne i tajne utiske o nekome. Sve ono što je, recimo, mislio o Vojislavu Koštunici, on je to i rekao. Nikada mi nije govorio nešto što drugima već nije, posebno ako se radilo o nekom javnom istupu. Neke druge stvari saopštavao je ljudima u lice, ali nije bilo razlike u odnosu na ono što je mislio privatno i što je govorio javno. Možda se nekima tada činilo da preteruje kada o nekima govori oštro i kritički, ali vreme je pokazalo da je za svakoga bio u pravu. Ako danas neko kaže kako ne zna šta je o njemu mislio Zoran Ðinđić, onda ili laže ili je nešto prespavao.

Da ne bude problem samo Koštunica, bilo je tu i ljudi koje je sam birao, na primer, Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović. Oni su mu takođe bili neka vrsta tega oko vrata?

Bavio se on i njima i pokušavao da nekako smiri tenzije između medija, s jedne strane, i nekolicine njih, s druge strane. Oni su mislili da treba raditi na njihov način, a gospodin Ðinđić je mislio da treba raditi drugačije.

Može li se reći da su mu oni bili baš bliski?

Da, mislim da se može tako reći.

Da je ostao živ, da li bi i njih dvojica bili na svojim funkcijama?

Ako bi želeli da ostanu, morali bi da se promene. Mada, mislim da bi ih odbacio tako što bi oni sami otišli.

Malo njih zna da je Ðinđić tih dana trebalo da se preseli u novi kabinet jer je taj gde je radio bio mnogo lošiji nego što bi građani Srbije mogli i da pretpostave?

Ta zgrada u Nemanjinoj 11 je divna, ali kada smo mi ušli, sve se raspadalo. Drvenarija je bila stara i propala i kroz celu zgradu je duvao vetar. Trebalo je da se 15. i 16. marta preselimo u novi kabinet na spratu iznad. Čak je i taj potez nailazio na osudu, neki ljudi su smatrali da je to njegov hir i nepotrebno trošenje para. I on sam je pokušavao da izbegne preseljenje, ali u starom kabinetu više nije bilo moguće raditi, a još teže održavati važne sastanke sa visokim zvanicama.

Koliko su uslovi bili loši?

Evo, ispričaću vam jednu anegdotu. U toku nekog sastanka samo me je pozvao da uđem. Držao je telefon u ruci i razgovarao, a meni je tiho dobacio: „Biljana, ovde ima nekoga“ i nastavio razgovor. Ja sve vreme očekujem da se neko pojavi i tek onda spazim ptičji izmet i ptice kako lepršaju na kancelarijskim ormanima. Eto, tako je to izgledalo, prosto, ptice su mogle da uđu i lete po kabinetu. Istina, kada smo ih izbacivali, rekao mi je da ptice ne smemo da povredimo i, pošto je bio decembar, da ih smestimo negde na sigurno. Predali smo ih Zoološkom vrtu.

Kako je Zoran Ðinđić doživljavao mesto premijera?

On je to želeo i za to se borio. Znao je tačno šta sa tog mesta može da uradi i nikada tu poziciju nije zloupotrebio. Na tom mestu je zamišljao kako da stvori modernu Srbiju u kojoj će ljudi biti zadovoljni, obrazovani, zemlju u kojoj će ljudi želeti da žive.

Teško da mogu preskočiti pitanje o Miloradu Ulemeku Legiji. S njim ste se i sami sreli u sudnici. Kakav je zaista bio njihov odnos?

Premijer je znao ko je on i ko su ljudi kojima je okružen. Bio je potpuno svestan svega. Kada se desila pobuna, niko nije želeo da razgovara s njima i mislim da je tada gospodin Ðinđić pokazao da je izuzetno hrabar. Kada pogledate danas, ali i tada, ko je mogao da reši taj problem sa Crvenim beretkama? Ko? Vidimo i danas da niko nije bio sposoban da to reši. Uostalom, danas svi znamo da se spremalo njihovo hapšenje, ali su oni bili brži.

Možete li da pretpostavite kako bi danas reagovao na ovu političku situaciju?

Da je nekim slučajem gospodin Zoran Ðinđić živ, Srbija nikada ne bi ovako izgledala. Ali, ako nas odozgo gleda, mislim da se smeje videći kako traćimo svoje vreme. Tu sliku baš mogu da zamislim.

A na današnju Demokratsku stranku?

Smejao bi se, isto. Smejao bi se načinu organizovanja rada. Ali, ne bi se čudio, jer oni koju su kasnije preuzeli DS, prespavali su period kada je on u tu stranku ulagao sve. Ova DS je potpuno drugačija od one koju je on stvarao.

Možda bi se i nervirao?

Ne. Uopšte se ne bi nervirao.

Kada se danas osvrnete na taj tragični dan 2003, smatrate li da je Ðinđić osećao da mu neko iz najbližeg okruženja radi o glavi?

Ne bih to mogla da kažem. Mislim da je i suđenje pokazalo kako su ti kriminalci koji su ga ubili bili dobro organizovani. Nisu se oni okupili za vreme Ðinđićevog mandata, oni su postojali mnogo duže. Nažalost, u tim institucijama koje smo zatekli 2001. ubice su imale mnogo podrške. Dve godine rada vlade nije bilo dovoljno da se od devastiranih institucija napravi nešto dobro. Ono što smo mi zatekli bilo je nenormalno, dekadentno, bolesno i trulo.

Kako pamtite poslednji susret s njim?

I dan-danas sam sigurna da do tog 12. marta nije moralo da dođe. Imao je povređenu nogu i mnogo ga je nerviralo što ne može brzo da hoda i preskače po dva stepenika. Stalno je proveravao taj fiksirani deo da li može da se skine i bio vrlo nestrpljiv da mu se udlaga što pre ukloni. U kabinetu smo organizovali posao tako da on dolazi svaki drugi dan i da vikendom ostaje kod kuće. Tog 12. marta nije morao da dođe. Međutim, tada je imao zakazan sastanak sa Savetom za borbu protiv korupcije i pošto smo ga već jednom otkazali, on je insistirao na tome da se sastanak ovoga puta održi. Uz to, imao je zakazan sastanak i sa Anom Lind, švedskom ministarkom inostranih poslova. Prvi sastanak trebalo je da počne u 13 sati. Protokol je bio takav da sam uvek znala kada dolazi. Ispred vrata je bio jedan mladić iz obezbeđenja, koji je pratio njegov dolazak i bio tu u slučaju da mu je potrebna pomoć. U 12.40 čula sam kao da je nešto lupilo. Pomislila sam da je neka cigla pala u kabinetu koji se renovira na spratu iznad. Onda je taj momak ispred vrata rekao: „Ubili su šefa“. Jedna moja koleginica je otrčala da vidi šta se dešava i samo mi je rakla: „Ne izgleda dobro“. Ja sam tada bila u nekom stanju šoka, ali sam rekla zaposlenima da se niko ne javlja na telefon i da ne dajemo nikakve informacije. Otišla sam do kraja hodnika u smeru iz kog je on uvek dolazio. Za to vreme obezbeđenje je uspelo da ga unese u zgradu. Ukočila sam se potpuno zatečena tim nadrealnim prizorom. Izgledao je živ, a ta rana se nije ni videla. Naravno da sam znala da je situacija teška, ali to vam je tako, oči gledaju, a razum i mozak to ne mogu da prihvate. Sve vreme sam razmišljala šta mogu da uradim i kako da mu pomognem, jer u to vreme nije bilo osobe na svetu do koje nismo mogli da dođemo. On je bio neverovatno cenjen i poštovan svuda. Onda su ga ipak odvezli službenim kolima, a ja sam stalno bila na vezi s njegovim vozačem Aleksandrom Bjelićem jer smo svi želeli da čujemo ono što nismo čuli. U 13.30 neko je došao u kabinet i rekao kako je preminuo i da smo ostali bez njega. Te slike u hodniku dok leži jesu poslednje kada sam ga videla.

Kako biste komentarisali tvrdnju da je sa Ðinđićevim odlaskom nepovratno otišla i nada da će u Srbiji biti bolje?

Znate, ovde su danas prisutne i Evropa i svet, ali pod njihovim uslovima i na način koji njima odgovara. Da je Zoran Ðinđić živ, to ne bi bilo tako. U vreme kada je on vodio vladu, svi su dolazili s namerom da pomognu na način koji je nama potreban, a ne na način koji prvenstveno njima odgovara.

Izvor: kurir.rs